Односи Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава у периоду од 2009. до 2012. године - време ""ресетовања""
Russian Federation-United States of America relations from 2009 to 2012 - time of ""reset""
Метаподаци
Приказ свих података о дисертацијиСажетак
Предмет ове докторске дисертације јесте трећи неуспели покушај
приближавања Русије и Сједињених Држава у постхладноратовском периоду,
познат под називом „ресетовање“, који се одиграо између 2009. и 2012. године.
Аутор настоји да одговори на истраживачко питање зашто је „ресетовање“
претрпело неуспех, односно није довело до приближавања двеју сила? Поред
овог, у раду се разматрају и следећа питања: зашто приближавање Русије и САД
не успева у читавом постхладноратовском периоду?; зашто је до „ресетовања“
дошло у датом тренутку?; под којим условима би приближавање Русије и САД
могло да успе у будућности? Да би лакше одговорио на ова питања, аутор издваја
три области односа двеју сила које сматра битним за њихово приближавање
(европски безбедносни режим, контролу наоружања и разоружање, однос према
сукобима) и у оквиру сваке по три појединачна проблема којима су се Русија и
САД бавиле у току „ресетовања“ (европски безбедносни споразум, проширење
NATO, реформа ОЕБС, стратешко нуклеарно разо...ружање – споразум Нови
START, противракетна одбрана, нуклеарна пролиферација – иранско нуклеарно
питање, „замрзнути“ сукоби, Авганистан, „Арапско пролеће“), те настоји да
објасни зашто је у тим областима/по тим проблемима сарадња две државе била
недовољна или је потпуно изостала.
Аутор се у истраживању ослања на концепт приближавања Чарлса
Капчана, који модификује елементима сопственог теоријског оквира. Овај
теоријски оквир представља синтезу теорије равнотеже интереса Рандала
Швелера и перформативне теорије Дејвида Кембела, изведене спајањем њихових
варијабли интереса и идентитета у јединствен појам идентитет/интерес. Под овим
појмом се подразумевају обрасци мишљења и понашања трајнијег карактера
специфични за једну државу, који садрже основне вредности које она усваја и
начин на који она види себе, своје место у свету и сам светски поредак, а израз
добијају у задовољству или незадовољству постојећим стањем. У ауторовом
моделу овај појам је један од три основна чиниоца који утичу на
спољнополитичко понашање држава, уз расподелу моћи и идеје елита.
Разматрањем спољних политика и односа Русије и Сједињених Држава у
постхладноратовском периоду, у раду се долази до следећих закључака: да је
расподела моћи у међународном систему униполарна, где САД заузимају положај
пола моћи, а Русија обичне велике силе; да је доминантна спољнополитичка идеја
у САД милитантни идеализам у своје две савремене варијанте –
неоконзервативној и либерално империјалистичкој, а у Русији државничка школа
мишљења; да Русија и САД имају инкомпатибилне идентитете/интересе, из чега
произилази сукоб њихових визија светског поретка – док су САД заинтересоване
за успостављање моноцентричног поретка (хегемоније) у име универзалних
вредности, Русија настоји да одбрани своју независност и статус велике силе која
равноправно са другима учествује у управљању мултицентричним међународним
поретком у коме владају плурализам и конкуренција вредности. Истовременим
деловањем наведених чинилаца објашњава се изостанак приближавања Русије и
САД у постхладноратовском периоду, укључујући и неуспех „ресетовања“. У
раду је присутна и прогноза да би до приближавања двеју сила у будућности
могло да дође тек са конституисањем заједничког идентитета/интереса, под
утицајем суштинских промена у расподели моћи и идејама елита. Аутор у расту
Кине и њеном потенцијалном експанзионизму види најозбиљнији чинилац који би
могао да подстакне САД да одустану од хегемонистичке политике и крену путем
стварног приближавања са Русијом.
Само „ресетовање“ омогућено је мањим флуктуацијама у расподели моћи и
идејама елита до којих је дошло уочи почетка овог процеса. Моћ Русије је у првој
деценији 21. века нарасла, док су се САД у исто време суочиле са потешкоћама у
ратовима у Авганистану и Ираку и светском економском кризом. Председник
САД постао је тактички прагматични либерални империјалиста Обама, док се на
челу Русије нашао умерено либерални државник Медведев. Ове флуктуације ипак
нису биле довољне за трајније и дубље спољнополитичке заокрете двеју држава,
који би резултирали њиховим приближавањем. Репродукција устаљених
идентитета/интереса у току „ресетовања“ и нове флуктуације других чинилаца
довеле су до пропасти овог процеса у 2012. Да би детаљније анализирао
отпочињање, ток и пропаст „ресетовања“, аутор га дели на три фазе: прву (јануар
– септембар 2009), у којој су постављени темељи „ресетовања“ идентификовањем
области у којима две државе могу да сарађују и успостављањем позитивније
атмосфере у њиховим односима; другу (октобар 2009 – фебруар 2011), у којој су
постигнути најважнији резултати „ресетовања“ (Нови START, заједнички приступ
иранском нуклеарном програму, сарадња око авганистанског сукоба); трећу (март
2011 – мај 2012), у којој се односи изнова заоштравају почев од покретања
либијске интервенције, па све до Путиновог повратка на место председника
Русије. Поред хронолошког, у раду је присутан и тематски приступ „ресетовању“
– његовим разлагањем на набројане области битне за приближавање и
појединачне проблеме у оквиру њих. На плану најтежих међу њима (попут
противракетне одбране и проширења NATO) „ресетовање“ није донело никакав
напредак у споразумевању Москве и Вашингтона, те се изводи закључак да ови
неуспеси далеко превазилазе поменуте позитивне резултате и чине пропаст
процеса разумљивом.
The topic of this PhD thesis is the third unsuccessful attempt of rapprochement
between Russia and the United States in the post-Cold War period, known as the
“reset”, which took place between 2009 and 2012. The author aims to answer the
research question: why the “reset” failed, or, in other words, why it did not result in the
two powers‟ rapprochement? The following questions are also addressed: why U.S.-
Russian rapprochement keeps failing during the entire post-Cold War period?; why the
“reset” began at the specific moment?; under which conditions could U.S.-Russian
rapprochement succeed in the future? To answer these questions more easily, the author
defines three areas of the two powers‟ relations he considers significant for their
rapprochement (European security regime, arms control and disarmament, stance
towards conflicts), and inside each three particular problems Russia and the U.S. dealt
with during the “reset” period (European security treaty, NATO enlargement, the
OSCE r...eform, strategic nuclear disarmament – the New START Treaty, missile
defense, nuclear proliferation – Iranian nuclear issue, “frozen” conflicts, Afghanistan,
the “Arab Spring”), aiming to explain why the two states‟ cooperation in these
areas/regarding these problems was insufficient, or it was completely absent. In his
research, the author relies on Charles Kupchan‟s rapprochement concept, which he
modifies using elements of his own theoretical framework. This theoretical framework
is a synthesis of Randall Schweller‟s balance-of-interest theory and David Campbell‟s
performative theory. This synthesis is done by merging the two theories‟ variables of
interest and identity into a single concept – identity/interest. This concept is defined as
enduring patterns of thought and behavior typical of particular state, which contain the
state‟s basic values and its vision of itself, its place in the world, and the world order,
and which are expressed by (dis)satisfaction with the status quo. In the author‟s model,
this concept is one of the three basic factors (besides the distribution of power and elite
ideas) which influence foreign-political behavior of states.
After Russia and the United States‟ foreign policies and relations are studied, the
thesis offers the following conclusions: that the distribution of power in the
international system is unipolar, with the U.S. ranking as the pole, and Russia as an
ordinary great power; that the dominant foreign-political idea in the U.S. is militant
idealism, with its two contemporary branches – neo-conservative and liberal imperialist,
while in Russia it is the statist school of thought; that Russia and the U.S. have
incompatible identities/interests, which results in the clash of their visions of the world
order – while the U.S. is interested in the creation of a mono-centric order (hegemony)
in the name of universal values, Russia insists on preserving its independence and the
status of a great power which on equal footing with others participates in the
management of a multi-centric order in which pluralism and competition of values
prevail. By the simultaneous influence of these factors, the absence of U.S.-Russian
rapprochement in the post-Cold War period – including the “reset” failure – is
explained. It is predicted that the two powers‟ rapprochement could occur in the future
only with the constitution of their common identity/interest, under the influence of
substantial changes in the distribution of power and elite ideas. The author sees the
growth and potential expansionism of China as the most serious factor that could lead
the U.S. to abandon hegemonic policy and start real rapprochement with Russia.
The “reset” itself became possible due to lesser fluctuations in the distribution of
power and elite ideas which occurred on the eve of the beginning of the process.
Russia‟s power increased during the first decade of the 21st century, while at the same
time the U.S. faced difficulties with their wars in Afghanistan and Iraq, as well as with
the world economic crisis. A liberal imperialist, but tactical pragmatist, Barack Obama
became U.S. President, while Russia found its head in moderately liberal statist Dmitry
Medvedev. Nevertheless, these fluctuations were insufficient to produce enduring and
deeper turns in the two states‟ foreign policies needed for their rapprochement. The
reproduction of the established identities/interests during the “reset”, together with
newer fluctuations of other factors, led the process to disaster in 2012. In order to offer a
thorough analysis of the opening, course, and disaster of the “reset”, the author divides
it into three stages: the first one (January to September 2009), during which the
foundations of the “reset” are built, while a warmer atmosphere in their relations is also
established; the second one (October 2009 to February 2011), which yielded the most
significant results of the “reset” (The New START Treaty, common approach towards
Iranian nuclear program, cooperation regarding the Afghanistan conflict); the third one
(March 2011 to May 2012), during which the relations once again got strained
following the beginning of Libyan intervention, and which lasts up to Putin‟s return to
Russia‟s presidency. Besides the chronological one, there is also a thematic approach to
the “reset” in the thesis. The process is divided into already mentioned areas and
particular problems significant for rapprochement. Regarding the most difficult ones
(such as NATO enlargement and missile defense), the “reset” did not bring upon any
progress in Moscow and Washington‟s understanding, from which the following
conclusion is derived – these failures greatly overshadow the aforementioned positive
outcomes, thus making the disaster of the process comprehensible.