Политичко насиље радикалне левице у Југославији у периоду између два светска рата

Abstract

Предмет овог рада припада подручју истраживања тероризма као еминентно политичке појаве. Са друге стране, ово истраживање у вези је и са проблемом разумевања деловања левице у једном историјском периоду. Путем једног историјског примера, овај рад настоји, пре свега, да допринесе ближем и јаснијем одређењу појма тероризам, настојећи да овој политичкој појави приђе из подручја етике, у уверењу да нововековно развргавање спреге етике и политике не подразумева изостанак етичког сагледавања и критике политичког дискурса.1 Акције левице – агентура Коминтерне и деловање Комунистичке партије Југославије између два рата, баш као и индивидуални терор који су спроводиле поједине партијске ћелије југословенских комуниста, могу се према свом садржају или интенцијама оценити као терористичке акције. За разлику од индивидуaлног терора, који је у два наврата био метод деловања неких организација насталих унутар Комунистичке партије Југославије, активности Коминтерне су на први поглед оштро и јасно дистанциране од тероризма – који је према Коминтерни више анархистички, него комунистички облик борбе. Међутим, и Коминтерна је припремала акције које би се такође, према опису и методама, могле назвати терористичким; за разлику од претходних, ове су акције спровођене координирано, а њихов циљ је био да доведу до национално-ослободилачких ратова у Југославији, а потом и до социјалистичких револуција у Хрватској, Словенији, Босни, Црној Гори, Македонији, на Косову, у Војводини, најпосле и у Србији. Овој теми се приступило са више аспеката. Најпре је јасно назначен историјски контекст, а посебно фракцијске борбе унутар Комунистичке партије Југославије, као и неслагања између десне фракције КПЈ и Коминтерне у вези са националним питањем и идејом југословенства. Ово је било нужно из разлога да би се јасно оцртало из ког је разлога Коминтерна веома дуго настојала да дестабилизује Југославију; временом то је све наглашеније – спољнополитички интерес Совјетског Савеза, а све мање – битан догађај у функцији покретања серије револуција у Европи. Такође, у историјској перспективи разматран је и индивидуални терор, као одговор на државни терор, који је са мањим или већим интензитетом, пратио готово целокупан међуратни период деловања КПЈ (од почетка двадесетих година, до Другог светског рата). Други приступ базиран је на политиколошкој анализи. У контексту политике и друштвене теорије, овај проблем се може артикулисати и као питање – да ли се акције левичарских организација могу разумети као тероризам, будући да оне према иманентном саморазумевању (у делима марксистички оријентисаних интелектуалаца), представљају метод класне борбе, и у том смислу припадају левом радикализму. У контексту предмета овог рада, проблем је да ли се акције Коминтерне и КПЈ, у наведеном периоду, могу сматрати терористичким, односно да ли овакво одређење занемарује непосредне историјске прилике, нарочито после успостављања шестојануарске диктатуре, и државног терора не само према припадницима илегалних левичарских организација, него и према интелектуалцима левичарима, радничким и синдикалним вођама, као и радницима и сељацима непосредно. У контексту етике – ово питање задире у проблем права на одбрану. Питање потенцијалног терористичког карактера акција левице, у досадашњим истраживањима, углавном је било базирано на вредносним судовима, који потичу из различитих идејно-политичких миљеа. У овом истраживању, проблематизују се сами ти вредносни судови, на основу којих се тврди или пориче да су акције левичара у наведеном периоду имале терористички карактер. Другим речима, тражен је научни оквир у коме би 1 Jirgen Habermas, Teorija i praksa, BIGZ, Beograd, 1980, str. 303. били превладани партикуларни судови, засновани на политичким или идеолошким претпоставкама. У том смислу, циљ овог рада је двострук; најпре, реч је о анализи политичких мотива деловања левице на подручју Југославије између два светска рата, посматраних из ракурса теорије левог радикализма, у сучељавању са политичким категоријама деснице (монархистичке и национално-буржоаске провенијенције). Ова анализа, са друге стране, треба да допринесе теоретском фундирању појма тероризам, и разумевању релације екстремизам-тероризам. Трећи ниво актуализује питање о односну морала и револуције, односно настоји да проблему терора и тероризма приђе из подручја етике, као филозофске дисциплине. Уколико није могуће успоставити јединствене вредносне судове у контексту друштвених и политичких односа – на етичком плану може се говорити о универзалним категоријама, односно дистинкцији добра и зла. У том смислу, независно од друштвено-политичких парадигми, разлике грађанско-капиталистичке и социјалистичке аксиологије, може се, управо на етичком плану, поставити питање о томе да ли неко деловање има универзалну или партикуларну вредност, односно да ли је, речено језиком Кантове етике, универзално или патолошко. Када је реч о терористичким акцијама, то се може разумети у контексту питања да ли циљ оправдава средство (доследно деонтолошком приступу – само средство је већ циљ, док утилитаристички контекст подразумева да је сврхом деловања оправдано и само деловање). Из тог разлога, у раду се посебно разматра питање да ли револуционарни морал претпоставља деонтолошку или утилитаристичку етику, односно да ли револуција уопште потребује етички контекст. Уколико одређене акције, које подразумевају употребу насиља не могу да буду оправдане са позиције универзалне деонтолошке аксиологије, онда је упутно говорити о терору, разумеваном у најширем смислу, као насилним акцијама које спроводе одређене групе – самостално, или према програму организација или држава, у сврху остваривања одређених (парцијалних) политичких интереса. Из оваквог одређења, разуме се, следи да постоје и облици државног тероризма, па се питање о насилном одговору оних који трпе репресију на поменуто деловање државе такође може посматрати са позиција деонтолошке етике. Примена универзалних вредности не базира се на парцијалним интересима. Из тога, међутим, не следи да леви радикализам остаје на неким кантовски разумеваним априорним етичким принципима, него да примена универзалних вредности, независно од тога да ли она непосредно доноси пријатне или непријатне догађаје, представља оно што је у универзалном људском интересу. На основу свега наведеног, у раду се долази до закључка да су акције левице у Југославији између два светска рата имале терористички карактер; у политиколошком смислу, који се базира на историјским чињеницама, ове се делатности могу посматрати као одговор на државни терор Монархије, или у функцији одбране Совјетског Савеза као базичне државе за будуће социјалистичке револуције. Са друге стране, када је реч о етичком аспекту – одређивање ових акција као терористичких подразумева да се оне не могу оправдати, управо због свог парцијалног карактера – испуњења одређених политичких циљева који немају карактер универзалне еманципације.

The subject of this paper belongs to the field of terrorism research as an eminently political phenomenon. On the other hand, this research is related to the problem of understanding the actions of the left in one historical period. The actions of the left - the agency of the Comintern and the actions of the Communist Party of Yugoslavia, between the two wars, which had a violent character, were seen here as forms of terrorism, although some of them were more subversive. Unlike individual terror, which was twice the method of action of some organizations formed within the Communist Party of Yugoslavia, the activities of the Comintern are, at first glance, sharply and clearly distanced from terrorism - which according to the Comintern is more anarchist, a communist form of struggle. However, the Comintern is also counting on terrorist actions, which, in a coordinated manner, and not spontaneously as in individual terrorism, should lead to national liberation wars in Yugoslavia, and then to socialist revolutions in Croatia, Slovenia, Bosnia, Montenegro, Macedonia, Kosovo, Vojvodina, and Serbia. This topic is approached from several aspects. First, the historical context is clearly indicated, especially the fractional struggles within the Communist Party of Yugoslavia, as well as the disagreements between the right-wing fraction of the CPY and the Comintern regarding the national question and the idea of Yugoslavia. Also, in the historical perspective, individual terror was considered, as a response to state terror, which, with greater or lesser intensity, followed almost the entire interwar period of the CPY's activities (from the beginning of the 1920s until the Second World War). The second approach is based on political analysis. In the context of politics and social theory, this problem can be articulated as a question - whether the actions of leftist organizations can be understood as terrorism, since they, according to immanent self-understanding (in the works of Makrxist-oriented intellectuals), are a method of class struggle. In a sense they belong to left-wing radicalism. In the context of the subject of this paper, the problem is whether the actions of the Comintern and the CPY, in this period, can be considered terrorist, in whether such a determination neglects the immediate historical circumstances, especially after the establishment of the January 6 dictatorship, and state terror not only against members of illegal leftist organizations, but also towards left-wing intellectuals, workers and union leaders, and workers and peasants directly. The problem of the potential terrorist character of the actions of the left, in previous research, was mainly based on value judgments, which originate from different ideological and political milieus. In this research, the value judgments themselves are problematized, on the basis of which it is claimed or denied that the actions of leftists in the mentioned period had a terrositic character. In other words, this research sought a scientific framework in which particular judgments, based on political or ideological assumptions, would be overcome. In this sense, the aim of this paper is twofold; first, the goal is to analyze the political motives of the left in Yugoslavia between the two world wars, viewed from the perspective of the leftist radicalism, in the face of political categories of the right (monarchist and national-bourgeois provenance). This analysis, on the other hand, should contribute to the theoretical foundation of the concept of terrorism, and to the understanding of the extremism-terrorism relationship. The third level actualizes the question of the relationship between morality and revolution, that is, it tries to approach the problem of terror and terrorism from the field of ethics, as a philosophical discipline. If it is not possible to establish unique value judgments in the context of social and political relations - on the ethical level we can talk about universal categories, ie the distinction between good and evil. In that sense, regardless of the socio-political paradigms, the difference between civic-capitalist and socialist axiology, the question can be asked, precisely on the ethical level, whether an action has universal or particular value, or whether it is said in the language of Kant's ethics, universal or pathological. When it comes to terrorist actions, this can be understood in the context of the question of whether the goal justifies the means (consistent with the deontological approach - the means itself is already the goal, while the utilitarian context implies that the purpose of action justifies the action itself). For this reason, the paper specifically considers the question of whether revolutionary morality presupposes deontological or utilitarian ethics, that is, whether revolution needs an ethical context at all. If certain actions, which imply the use of violence, cannot be justified from the position of universal deontological axiology, then it is advisable to speak of terror, understood in the broadest sense, as violent actions carried out by certain groups - independently, or according to the program of organizations or states for realization of certain (partial) political interests. From this definition, of course, it follows that there are also forms of state terrorism, so the question of the violent response of those who suffer repression to the mentioned actions of the state can also be viewed from the standpoint of deontological ethics. The application of universal values is not based on partial interests. It does not follow, however, that left-wing radicalism remains based on some Kantian-understood a priori ethical principles, but that the application of universal values, regardless of whether it directly brings pleasant or unpleasant events, is what is in the universal human interest. Based on all the above, the paper concludes that the actions of the left in Yugoslavia between the two world wars had a terrorist character; in the political sense, which is based on historical facts, these activities can be seen as a response to the state terror of the Monarchy, or in the function of defending the Soviet Union as the basic state for the socialist revolution. On the other hand, when it comes to the ethical aspect - defining these actions as terrorist implies that they cannot be justified, precisely because of their partial character - the fulfillment of certain political goals that do not have the character of universal emancipation