Политике идентитета и институционални дизајн у етнички хетерогеном типу друштва

Abstract

Ова студија је, у генералном смислу, усмерена на разматрање демократских институција и процеса њиховог (ре)дизајнирања, као и процеса креирања и (ре)концептуализације политике, у контексту феномена националног идентитета, односно у функцији његове модернизације и демократизације идентитетских односа као облика превенције и управљања међуетничким конфликтима у етнички хетерогеним друштвима. Проблем који стоји у основи докторског истраживања односи се на известан набој који данас постоји између таквих феномена какви су национални идентитет и савремена демократска држава. Савремено искуство је показало, а сваким даном се то све више и потврђује, да питања етницитета и националног идентитета, насупрот неким ранијим предвиђањима, имају не само несмањен већ можда и никад већи политички значај. То онда значи да не само што ера некакве постидентитетске политике није изгледна, већ да је питање да ли је политика идентитета уопште до сада и достигла свој зенит, те да ће она генерално, а нарочито у друштвима и регионима са израженом етничком и културном хетерогеношћу, још дуго бити актуелна и сврсисходна. Кључно питање од кога се пошло у истраживању јесте то да ли је у једном комплексном, етнички и културно хетерогеном демократском друштву могуће промовисати и ојачати заједничке везе грађанства и његову приврженост политичкој заједници, а да се при томе врши и акомодација, уз признавање и поштовање етно-културне различитости. Циљ истраживања био је да се покаже како је то не само могуће него и неопходно са становишта очувања такаве једне политичке заједнице, постизања већег степена њене социјалне кохезије и одржања националне, али и регионалне, па и међународне политичке стабилности. Етничка хетерогеност је, дакле, оно што, уз геополитички простор југоистока Европе, чини контекстуални оквир истраживања. Премда је она генерална одлика данашњих друштава велике комплексности, етничка хетерогеност као значајна друштвена карактеристика демократије посебно долази до изражаја на подручју Југоисточне Европе, као једном геополитичком простору са традиционално високим степеном измешаности становништва у културном, верском и етничком погледу и веома израженом међуетничком и међунационалном конфликтношћу; а нарочито услед изазова и проблема са којима су суочена постсоцијалистичка транзициона друштва са тог простора, док се у изразито компликованој, постконфликтној ситуацији налазе земље тзв. Западног Балкана, те међу њима и Србија. Криза идентитета, која је данас глобална појава, у случају друштава и земаља са овог простора има и неке специфичне и историјске условљености; уз то они су изложени и дејству распрострањених негативних стереотипија у вези са њиховим балканским идентитетом. При томе, Србија и српски народ су нарочито и веома дуготрајно били изложени дејству негативне кампање, те је све то утицало не само на њихов изразито лош национални имиџ у свету, већ и на раширеност једне необичне појаве у виду негативне II аутостереотипизације. Ово додатно говори у прилог неодложне потребе да се у Србији успостави један нов, озбиљан и стратешки приступ политици идентитета. У суштини, ради се о истраживању утицаја које имају поједине специфичне друштвене карактеристике, попут етничке структуре, етничких односа и идентитетских вредности, на процесе дизајнирања институција и моделовања демократије, али такође и могућег повратног утицаја самих институција и вредности које су у њих инкорпориране, као и њихове политике, на демократију у условима постојања етничког диверзитета. На тај начин, у основи истраживања стоји неоинституционалистички приступ, при чему се примат даје нормативном (социолошком) институционализму. У складу с тим, као доминантан начин научног мишљења, у промишљању друштвених, правних, институционалних и политичких феномена којима се овде бавимо, користи се тзв. критички рационализам и на њему заснован еволуционистички приступ. Критичком анализом је показано да је неопходно уважити могућност постојања двоструких или вишеструких идентитета и њихове укрштености, те да је, насупрот оним дихотомним приступима, потребно да се национални идентитет схвати као једна комплексна, вишеслојна и динамичка идентитетска категорија, која се састоји како од етно-културних тако и од грађанских, то јест територијално-политичких компонената (као мешавина либералних и нелибералних елеманата). Ово значи да етно-културни и грађански (политички) идентитети треба да се третирају као комплементарне и међусобно неексклузивистичке идентитетске категорије. Полазећи са тих становишта, нормативни и институционални модели демократије посматрају се као потенцијални (дез)интегративни модели с обзиром на одређен друштвени и политички контекст; при чему је у фокусу пажње онај тип етнички хетерогеног друштва, где постоји једна конститутивна, титуларна и доминантна национална група и већи број мањинских група, какво је управо и само српско друштво које заправо чини својеврсно аналитичко језгро истраживања, и ка коме је оно у свом крајњем циљу и усмерено. У оквиру тога, метода моделовања је предмет посебне анализе, али она је такође и примењена као одређен методички поступак у настојању да се скицира један мешовит и комплексан институционално-нормативни модел демократије, у аналитичке сврхе означен као модел либералног плурализма, који би могао бити оптимално решење за српско и друга друштва сличних карактеристика, у смислу спровођења њихове даље демократизације и унапређења квалитета демократских институција. Такође, у оквиру разматрања институционалног дизајна, у предмет истраживања укључене су и поједине конкретне демократске институције, процедуре, механизми и институционслни аранжмани, пре свега они у области изборних система, као и организациони идентитети политичких партија, са аспекта њихових инклузивних капацитета и њихове (дис)функционалности у управљању етничким конфликтима. У другом делу истраживања, приступили смо редефинисању појма идентитетске политике и њеном потпуно иновативном конципирању за које смо уверени да има и значајну практично-политичку употребљивост. Одбацује се конвенционално разумевање ове политике у смислу само једног групно диференцираног приступа овом пољу политичког. Уместо тога, инсистира се на разумевању политике идентитета као дела државне политике, односно на улози јавног сектора на том пољу. У том смислу, она је конципирана као једна легитимна владина итерресорна практична политика, која би била усмерена на три упоредна колосека деловања која смо означили као њена три стуба. Она, наиме, треба да буде усмерена на заштиту, очување, развој и промоцију партикуларних идентитета, и оних III мањинских, уз подстицање њихове веће инклузије, и већинског идентитета, али исто тако и на њихову модернизацију, односно јачање заједничког политичког идентитета свих грађана, уз посебно значајно стратешко управљање савременим идентитетом државе, у виду креирања и спровођења политике националног брендирања. У овој фази истраживања, предмет компаративне анализе су поједине ресорне политике, посматране искључиво у њиховој идентитетској димензији, односно као посебна подручја спровођења редефинисане политке идентитета, али и политика тзв. националног брендирања која се схвата као једна постмодерна политика идентитета. У оквиру разматрања политике националног брендирања, један посебно значајан део истраживања односи се на идентитетске карактеристике српског друштва и идентитетска питања и проблеме са којима се у друштвеном, политичком и институционалном смислу суочава савремена Србија. Поред те студије случаја Србије, изложене су још две студије случаја – Канаде и Шпаније, као оних земаља које имају неке специфичне друштвене, политичке и институционалне карактеристике, а уједно спадају у неке од најуспешнијих примера на пољу националног брендига, те из чијих искустава можемо извући и неке значајне поуке. Нарочита пажња је посвећена управо стратегији националног брендирања као једном кровном подручју идентитетске политике чије ефикасно спровођење може позитивно да утиче и на она друга два поља или стуба идентитетске политике, као и на укупан друштвени и економски развој земље. Но, нарочит значај се види у њеном могућем позитивном утицају на политику инклузије националних и етничких мањина и на унапређење социјалне кохезије, те развој осећаја лојалности, и то не само код припадника мањина, већ свих грађана једне земље. Настојали смо показати да компетитиван идентитет тзв. брендиране државе може постати основ једног новог и за све прихватљивог идентификационог обрасца политичке привржености. У складу са нализама овог истраживања, генерална процена перспективе за једну стратешку и свеобухватну идентитетску политику у Србији, на начин како смо је у раду конципирали и редефинисали, гласи да су ипак највероватнији стабилни изгледи, евентуално уз могућност неких развојних тенденција на појединим пољима. Дакле, закључак је да у неком будућем периоду неће доћи до кључне промене у самом приступу политици идентитета. При томе, најнеповољнији изгледи су у вези са политиком националног брендирања. Развој овог поља идентитетске политике у нашој земљи, макар у погледу неке релативно блиске перспективе, има изразито негативне изгледе. То значи да ће пракса националног брендинга Србије, нажалост, и даље остати изван policy-making процеса.

From a general point of view, this Ph.D. dissertation is focused on the consideration of democratic institutions and processes of their (re)designing, as well as processes of policy-making, but also of (re)conceptualizing the politics, in the context of the phenomenon of national identity, in particular the function of its modernization and democratization of the identity relations as the form of prevention and management of inter-ethnic conflicts in ethnically heterogeneous societies. The problem underlying the Ph.D. research relates to a certain tension that exists today between such phenomena as national identity and the contemporary democratic state. Contemporary experience has shown, and every day it is confirmed more and more, that the issues of ethnicity and national identity, contrary to some previous predictions, has not decreased in its political significance, but has even gained more political prominence. Therefore it implies not only that the prospect of research of the age of post-identity politics is still on the stand by, but also that there is the question whether the politics of identity has reached its zenith at all, and also that the politics of identity, in particular in societies and regions with emphasized ethnic and cultural heterogeneity, will continue to be necessary, relevant and purposeful for a long time in future. In this research the starting point and key question is whether in a complex and ethnically and culturally heterogeneous democratic society it is possible to promote and strengthen common bonds among its citizens and their commitment to the political community to which they belong, while simultaneously recognizing, respecting and accommodating their ethnic and cultural differences. Consequently the objective of this research is to show that the accomplishment of it is not only possible, but also necessary for purpose of preservation of such political community and achievement of a higher degree of its social cohesion and preservation of the level of its national, regional and international stability. Therefore, ethnic heterogeneity is what, along with the geopolitical space of the southeast of Europe, constitutes the contextual framework of the research. Although ethnic heterogeneity is a general trait of contemporary highly complex societies, in particular in Southeastern Europe, which is a geopolitical region with traditionally high degree of culturally, ethnically and religiously mixed population and tradition of inter-ethnic and inter-national conflicts, ethnic heterogeneity has appeared to be a significant social trait of its democracy. In the societies from this region it has been evident due to the challenges and problems deriving from the age of their post-socialist transition, in particular in case of highly complicated post-conflict situation of Serbia and other states from so-called Western Balkans. In these states and their societies the global phenomena such as the crisis of identity has had some specific historical preconditioning and in addition to it they have been exposed to widespread negative stereotypes regarding their Balkan identity. In this context it was in particular Serbia and Serbian people finding themselves being exposed to the effects of a long term negative campaign which had created their very negative national image worldwide and it resulted in the spread of one extraordinary phenomena of their negative self-stereotyping. Such phenomena additionally call for a new, constructive and strategic approach to the politics of identity in Serbia. In essence, it is about researching the impact that certain specific social characteristics, such as ethnic structure, ethnic relations and identity values, have made on the processes of V designing institutions and modeling democracy, but also the possible feedback effect of the institutions themselves with their incorporated values, and their policies too, on democracy in the environment of ethnic diversity. In line with this, this research is based on a neo-institutionalist approach and the primacy is given to normative (sociological) institutionalism. In accord with this, there is implemented so-called critical rationalism along with evolutionist approach based on it, being a dominant way of scientific thinking in the analysis of social, legal, institutional and political phenomena that are researched and presented in this Ph.D. dissertation. The critical analysis showed that it is necessary to take into consideration the possibility of existence of double or multiple identities along with their intersections, and that in contrast to dichotomous approaches it is also necessary to comprehend national identity as a complex, multi-layered and dynamic identity category, which consists of ethno-cultural and civil or territorial-political components (as a mixture of liberal and non-liberal elements). This implies that the ethno-cultural and civil (political) identities need to be considered as complementary and mutually non-exclusivist identity categories. Starting the research with such points of view, normative and institutional models of democracy are viewed as potential (dis)integrative models within certain social and political contexts, while the research is narrowed to the type of ethnically heterogeneous society with one constitutive, titular and dominant national group and a huge number of minority groups, which is Serbian society per se, and so the Serbian society constitutes an analytical core, that is, the ultimate objective of this research. In line with this, the modeling method is the subject of special analysis and is also implemented as a certain methodical procedure within the effort of outlining a mixed and complex institutional-normative model of democracy, for analytical purposes labeled as the model of liberal pluralism, which could be optimal model for Serbian society and other society with its similar traits for purpose of their further democratization and improvement of the quality of democratic institutions. In addition, within the consideration of institutional design, the subject of this research includes certain particular democratic institutions, procedures, mechanisms and institutional arrangements, first of all the ones in the field of electoral systems, and organizational identities of political parties, taking into consideration the aspect of their inclusive capacities and their (dis)functionality in the management of ethnic conflicts. In the latter half of this research, there is presented redefining of the concept of identity politics and its completely innovative construction, for which the author of the dissertation is convinced to have a significant practical and political usability. This implies the rejection of conventional understanding identity politics in the sense of strictly one group-differentiated approach to this field of politics. Instead of this, the author insists on the understanding politics as the part of the state policy, that is, the author insists on the role of public sector in that field of politics. In this context, identity politics is envisioned as one legitimate governmental and inter-departmental practical policy with its three parallel simultaneous tracks of action defined as its three pillars. Namely, it should be aimed at protection, preservation, development and promotion of the particular identities, and those of minorities, while encouraging their greater inclusion and majority identity, but also at their modernization, that is, the strengthening the common political identity of all citizens, along with particularly significant strategic management of the state’s modern identity in the form of creation and implementation of a national branding policy. In this particular phase of the research the object of comparative analysis are certain department policies viewed specifically from the point of their identity dimension, that is, as the special areas of implementation of redefined identity politics, but also the policy of so-called national branding comprehended as one postmodern politics of identity. Within the consideration of VI the policy of national branding, a specifically important part of the research is related to the identity traits of Serbian society and identity issues and problems in contemporary Serbia in social, political and institutional sense. In addition to the case study of contemporary Serbia, there are also presented two case studies of Canada and Spain as some of the most successful examples of national branding, despite certain specific social, political and institutional characteristics of these two states, and therefore it is possible to draw some important lessons from their experiences in national branding. Within this part of the research special consideration is dedicated to the strategy of national branding as an umbrella area of identity policy, showing that its effective implementation could positively affect the other two segments (or the pillars) of the identity policy, as well as the overall social and economic development of the state. However, its particular importance is reflected in its possible positive impact on the policy of inclusion of national and ethnic minorities and in the improvement of social cohesion, and the development of the sense of loyalty not only among members of minorities, but among all citizens of a country. Within the Ph.D. dissertation the author presented that the competitive identity of the so-called branded state could become the basis of a new and generally acceptable identification pattern of political loyalty. In line with the results of this Ph.D. research, conceptualized and redefined in methodological way that is presented in this summary, it is possible to make a general assessment of the perspective for one strategic and comprehensive identity policy in Serbia as after all most probably the stable one, with the possibility of developmental tendencies in its certain segments. In particular the conclusion is that in future period there will not be a major change in the approach to identity politics itself. In regard to it the most unfavorable prospects are related to the policy of national branding. Development of this field of identity politics in the state of Serbia, at least in terms of a relatively close perspective, has extremely negative prospects. This means that, regretfully, the practice of national branding of Serbia will continue to remain outside of the focus of the policy-making process.