Употреба рановизантијских утврђења у периоду раног средњег века на простору централног Балкана

Abstract

Предмет истраживања докторске дисертације представља феномен поновног запоседања, употребе и делимичне обнове старијих касноантичких и рановизантијских утврђења у периоду раног средњег века, на простору централног Балкана. У том контексту посматрана је и појава новоподигнутих утврђења на овој територији. Као реперни простор одабрана је територија касноантичке дијацезе Дакије, док хронолошки оквир представља време IX–XI века. Осврт је дат и на време које претходи и следи овом временском опсегу. Главни циљеви дисертације односили су се на утврђивање хронологије обновљених старијих насеља, њихову категоризацију према различитим критеријумима, развој и однос обновљених и нових фортификација са другим истовременим налазиштима, као и истицање одређених центара у односу на друге. У дисертацији су провераване хипотезе о обнови и употреби рановизантијских утврђења у раном средњем веку услед ратних околности, њиховој функцији као утврђених села и вршењу улоге централног места одређених области. Осим питања зашто нека насеља постају централна, друга два истраживачка питања односе се на спрегу историјских извора и поновног запоседања рановизантијских утврђења централног Балкана, као и питање редукције и повећања обновљеног простора обновљеног насеља у раном средњем веку. Анализе видљивости са посматраних утврђења показале су да су на централном Балкану најбоље контролисане области данашњег Срема, Шумадије, Скадарског језера и већи делови Косова и Метохије и Олтеније у данашњој Румунији. Досадашњи резултати археолошких истраживања показују да су рановизантијска утврђења у раном средњем веку експлоатисана и делимично обнављана од стране руралног становништва. У периоду IX–XI века, ова висинска насеља окружена бедемима представљала су првенствено утврђена села, управо као и у рановизантијском периоду. Новоподигнута утврђења са израженијим војним карактером подизана су у разним деловима централног Балкана, како би задовољила локалне потребе и изазове тог времена. На основу досадашњих сазнања, основна подела утврђења овог периода била би на она старија (која су експлоатисана/обновљена) и на нова утврђења. Установљено је да се на појединим утврђењима обнова и употреба врши у периоду VII–IX века. Ради се углавном о утврђењима на јужном делу централног Балкана, која су ближа већим византијским центрима на југу полуострва и која могу представљати кључ за разумевање недовољно познатог периода у развоју фортификација. Поједина раносредњовековна утврђења, попут Звечана и Призрена, у касном средњем веку постала су центри жупа. До тога је могла довести њихова повезаност са значајним и моћним раносредњовековним српским владарима.

The subject of this PhD thesis is the reoccupation, use and partial restoration of older late antique and early Byzantine fortifications in the the early Middle Ages in the central Balkans region. The study also examines the emergence of new fortifications in this area. The territory of the Late Antiquity Diocese of Dacia was used as a reference area, and the time period under examination is the 9th-11th centuries, with a review of the time before and after this range. The main goals of the dissertation were to determine the chronology of restored older settlements, categorize them according to different criteria, understand the development and relationship of restored and new fortifications with other contemporaneous sites, and highlight certain centers in relation to others. The hypotheses tested in the thesis include the restoration and use of early Byzantine fortifications in the early Middle Ages due to war circumstances, their function as fortified villages, and the role of central places in certain areas. In addition to the question of why some settlements become central, the other two research questions relate to the connection of historical sources and the reoccupation of early Byzantine fortifications in the central Balkans, as well as the question of the reduction and increase of the renewed area of renewed settlements in the early Middle Ages Visibility analyses showed that the best-controlled areas in the central Balkans today are Srem, Šumadija, Lake Skadar, and larger parts of Kosovo and Metohija, as well as Oltenia in present-day Romania. The results of archaeological research indicate that early Byzantine fortifications were exploited and partially restored by the rural population in the early Middle Ages. During this period, these high-altitude settlements surrounded by ramparts functioned as fortified villages, similar to the early Byzantine period. New fortifications with a more pronounced military character were built in various parts of the central Balkans to respond to local needs and challenges at the time. Based on current knowledge, the basic division of fortifications from this period would be older ones (which were renovated) and new fortifications. It was established that some fortifications were renovated and used during the 7th – 9th centuries, mostly in the southern part of the central Balkans, which were closer to larger Byzantine centers in the south of the peninsula and may provide insight into a poorly understood period in the development of fortifications. Several early medieval fortifications, such as Zvečan and Prizren, became the centers of parishes in the late Middle Ages, possibly due to their association with important and powerful early medieval Serbian rulers.