Филозофски концепт тела Мориса Мерло-Понтија и Ролана Барта као принцип естетске недовршености у его-документу

Abstract

У овом раду разматра се фрагментација сопства у хибридним позним текстовима Ролана Барта, кровно названим его-документи, као исход мерло-понтијевско-бартовског „дијалога“ органске и недовршене форме. Компаративном анализом филозофског концепта стварног тела Мориса Мерло-Понтија и текста-тела Ролана Барта, долази се до запажања подударности у слојевима тела-субјекта и текста-тела који одговарају слојевима его-документа као органске (слојевите) структуре. У пресеку два концепта у контексту уметности и, конкретније, књижевности, надаље уочава се деловање принципа естетске недовршености, у ликовној уметности познатог као il non finito који, вођен отвореношћу тела и дела, доводи форму до фрагмента. Такво деловање принципа естетске недовршености нарочито је видљиво, садржински и формално, у фрагментарним хибридним позним текстовима Ролана Барта који су и сами поетска тела у којима се сопство конструише као процес-форма, нужно фрагментарно, откривајући своју интимну и друштвену егзистенцију. Интимизација друштвено-историјског и историзација најинтимнијег аспекта бића дешава се у вишежанровском тексту заснованом на моделу писма сопства (l’écriture de soi) који се игра са ја-формом – его-документу (путописи, аутобиографије, књижевна употреба фотографије, белешке). Отуда се его-документ и сам разуме као процес-форма. У контексту Мерло-Понтијевог и Бартовог „дијалога“ концепата тела, Бартови текстови указују да сопство које се у њима интимно и друштвено раскриљује јесте фрагментарно по нужности. Такође, Бартови текстови отварају се пред тумачем као првенствено књижевни, раскриљујући Барта првенствено као писца, а потом као теоретичара.

Within the horizon of Maurice Merleau-Ponty’s and Roland Barthes’ body concepts intersection, this paper examines the fragmentation of the self in the hybrid late texts of Roland Barthes, collectively called ego-documents, as the outcome of the “dialogue” of organic and unfinished aesthetic form. Through the comparative analysis of the “dialogue” between the philosophical concepts of the lived body of Maurice Merleau-Ponty and the text-body of Roland Barthes, we come to the observation of compatibility in the layers of the body-subject and body-text corresponding to the layers of the ego-document as an organic (layered) structure. What can be observed in the intersection of these two body concepts in the context of art and, more specifically, literature, is the performance of the principle of aesthetics of the unfinished, known as il non finito in visual arts, which, led by body and text openness, results in a fragmentary form. The described performance of the principle of aesthetics of unfinished is particularly visible, essentially and formally, in the fragmentary late hybrid texts of Roland Barthes. Barthes’ texts are perceived as poetic bodies in which the self is constructed as a process-form, fragmentarily by necessity, revealing its intimate and social existence. The creation of intimate out of the socio-historical, and the creation of historical out of the most intimate aspects of being, take place in a multi-genre text based on the model of writing the self (l'écriture de soi), playing with the first-person form – i.e., the ego-document (travelogues, autobiographies, literary use of the photographs, notes, etc.) denoting it as a process-form as well. In the context of Merleau-Ponty and Barthes’ intersection of body concepts, Barthes' texts indicate that the self is revealed intimately and socially by necessity in a fragmentary form. Also, Barthes' texts are open to the reader as primarily literary texts, revealing Barthes first and foremost as a writer rather than a theoretician.