Место и улога мита у поетичком формирању српске поезије послератног модернизма (Васко Попа, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Бранко В. Радичевић)

Abstract

Поезија српског послератног модернизма је обликована кроз темељити дијалог са књижевном традицијом. Мит, као истакнуто наличје културе и традиције, учествовао је у том поетичком обликовању. На примеру поезије оних песника који су први почели да освајају модернистички израз у српској поезији после Другог светског рата (В. Попа, М. Павловић, С. Раичковић, Б. В. Радичевић) анализиран је плодотворан утицај мита на обликовање модернистичког израза набројаних песника, и то превасходно на три нивоа препознавања митских елемената (мотив, архетип, структура), и у оквиру два типа песничког говора (митопеја, метамитопеја). Анализиране су песничке збирке поменутих песника објављене у шестој декади двадесетог века, и тик пре и након ње, дакле, у периоду када се поетички формирао и сам послератни песнички модернизам. Пре саме анализе, а након теоријског дефинисања терминолошког апарата овог рада (мит, митско мишљење, митско искуство), опсежно је представљен однос између мита и књижевности, као две форме културе. Представљени су и они фактори, како књижевноисторијски, тако и ванкњижевни, који су довели до тога да се лирика модерниста након Другог светског рата поетички обликује у плодоносном сусрету са митом. Методолошко полазиште овог рада је пронађено у укрштају неколико разнородних теоријских погледа на мит (К. Г. Јунг, Е. Касирер, К. Леви-Строс, Н. Фрај, Р. Барт, Е. М. Мелетински, М. Елијаде) и иманентне анализе изабраних поетских дела, односно, митских елемената детектованих у тумаченим поетским текстовима. Анализа подузета у овом раду је потврдила да је мит, као одабрани традицијски репозиторијум семантичких и симболичких вредности, на свим траженим нивоима препознавања митског присуства и у оквиру свих анализираних типова песничког говора, уписан у поетичку основу српске поезије послератног модернизма, као и у основу етичких начела те поезије.

Serbian post-war modernist poetry was shaped through a profound relationship with literary tradition. Myth, as a prominent facet od culture and tradition, took part in that process. Taking as example poetry works of those poets who first seized the opportunity to use the modernist expression in Serbian poetry after the World War II (V. Popa, M. Pavlović, S. Raičković, B. V. Radičević), the fruitful influence of myth on shaping the modernist expression of the listed poets was analyzed, primarily on three levels of indentification of mythical elements (motive, archetype, structure), and within two types of poetic articulation (mythopoeia, metamythopoeia). The poetry collections of the aforementioned poets published in the sixth decade of the 20th century were analyzed, also including the period just before or just after it, that is, the period when post-war modernism itself was poetically formed. Before the analysis itself, and after the theoretical definition of the terminological apparatus of this paper (myth, mythical thinking, mythical experience), the relationship between myth and literature, as two forms of culture, is extensively presented. Those factors, both literary historical and non-literary, which led to the fact that the modernist poetry after the World War II was poetically shaped in a fruitful relation to myth, are also presented. The methodological starting point of this paper was found in the intersection of several diverse theoretical views on myth (C. G. Jung, E. Cassirer, C. Lévi-Strauss, N. Frye, R. Barthes, Y. Meletinsky, M. Eliade) and immanent analysis of chosen poetical works and mythical elements detected in those texts. The analysis provided in this paper confirmed that myth, as a selected traditional repository of semantic and symbolic values, at all required levels of identification of mythical presence and within all analyzed types of poetic articulation, is embedded into the poetic basis of Serbian post-war modernist poetry, as well as into the basis of ethical principles of that poetry.