Косово и Метохија у делима Григорија Божовића и Данила Николића

Abstract

Докторска дисертација Косово и Метохија у делима Григорија Божовића и Данила Николића има за циљ да проучи и препозна феномен завичајности у делима Григорија Божовића и Данила Николића, двојице најзначајнијих писаца са Косова и Метохије који у својим литерарним остварењима износе/приказују особене поетике, предодређене у перспективи поменутог простора као централне осе приповедања. Генеза тог концепта, од изворног документарног и историјског, националног, верског и етичког усмерења (креирања) представља се као доминантна књижевна тема код Григорија Божовића, до емоционалног и личног, одређеног изван епског миљеа, чиме се код Данила Николића хармонизују и време и простор. У раду је тежња да се прикажу два особена (различита/слична) приступа литерарне имагинације, иако је она, свеједно у каквом мозаику сложена, традиционалном или модерном, потпуно ванвременска. И једно и друго продукт су аутобиографског доживљаја и става, уоквиреног у социјалне, друштвено-историјске и психолошке амбиције, потребе или побуне, баш као што то карактерише и гони јунаке њихових дела. Указаће се на могућност међунационалног, а тиме и међукултурног откривања историјског поретка, попут неосезибилног или неоромантичарског разумевања суштине живота који је остао далеко иза самих писаца, као да је више присутан у историјским читанкама, предањима и гусларској мелодији, или да их надреалистичком грађом боји слободно, потискујући међуетничке неспоразуме и многе старе изворе неправде и тираније. Намера је да се расветле књижевна начела обојице писаца, од жанровских до језичких неискључивости, уз помоћ досадашњих истраживања која су многа значењска сагледавања дефинисали као поетику постреалисте (Божовић) и савремене организације моћне нарације Данила Николића, чија се традиционална слика косовскометохијског завичаја трансформише (преобликује, преображава) у тзв. „хладну светлост“ или „хладну крв“. Обојица мајстори књижевне имагинације где Божовић приповеда, а Николић прича, технички су до савршенства развили књижевно ткиво, правећи баладе од косовскометохијске прошлости и садашњости. Тенденција у докторској дисертацији неће бити базирана искључиво на компаративном сагледавању ових поетика, као што ће присутна компаративност често бити и помагач да се допре до приче, било да се она рачва у многе правце, било да се сабира у једну тачку. Тежња је да се ово особено низање историјских и сличних момената препозна у загонетности трагичних старокосоваца и дошљака, Срба, Турака, Албанаца, Потурица и Бошњака; да се види у нужним одлукама суровост сукобљавања или у релаксиранијим исечцима из „упорних успомена“, како би се створило неко ново читање и естетско одгонетање неким будућим власницима бивше среће, неких битних и мање битних појединаца. Проза Григорија Божовића и Данила Николића актуализује Косово и Метохију и као стециште драмске трагичности, али и као простор среће и високих вредности у које су се уцртали многи идеали и заветно опредељење.

Doctoral dissertation Kosovo and Metohia in the Works of Grigorije Božović and Danilo Nikolić aims at studying and recognizing the phenomenon of homelandness in the works of Grigorije Božović and Danilo Nikolić, two most significant authors from Kosovo and Metohia, whose works present the characteristic poetics preordained in the perspective of the mentioned region as the central axis of narration. The genesis of the concept goes from a genuinely documentary and historical, national, religious and ethical direction (creation) presented as a dominant literary theme in Grigorije Božović’s works, all the way to an emotional and personal one, determined beyond the epic millieu, which harmonizes both time and space in the works of Danilo Nikolić. The thesis tends to present two characteristic (different/similar) approaches of literary imagination which is, nevertheless, completely timeless, regardless of the mosaic into which it is made, either a traditional or a modern one. Both approaches are the product of an autobiographical experience and attitude framed by social, social-historical and psychological ambitions, needs or rebellions, which is exactly what characterizes and drives the heroes in the authors’ works. The thesis will also point to the possibility of the international as well as intercultural discovering of a historical system, such as neosensitive or neoromantic understanding of the essence of the life which remained far away behind the authors themselves, as if it were more present in history textbooks, legends and gusle melody, or as if it used surrealistic material to paint them freely, suppressing interethnical discords and many old sources of injustice and tyranny. The intention is to throw light to the literary principles of both authors, from genre to language non-exclusivities, with the help of the existing researches which defined many semantic insights as the poetics of a postrealist (Božović) and the contemporary organization of the powerful narration of Danilo Nikolić whose traditional image of Kosovo and Metohia homeland is transformed (reshaped, morphed) into the so-called „cold light“ or „cold blood“. Both of them being the masters of imagination, where Božović narrates and Nikolić tells a story, have developed the literary substance to technical perfection, thus turning the past and the present of Kosovo and Metohia into ballads. The tendency of the doctoral dissertation will not be based solely on the comparative view of the poetics, while the presented comparison will often assist in reaching the story, whether it is branched into many directions or summed up in one point. The aim is to recognize this specific sequencing of historical and alike moments in the mystery of tragic Kosovo natives and newcomers, Serbs, Turks, Albanians, converts and Bosnians, and to see the cruelty of confrontation in necessary decisions or in more relaxed extracts from „the persistent memories“, in order to create a new interpretation and aesthetic unravelling of some important and less important individuals for the sake of the future owners of the former hapiness. The prose of Grigorije Božović and Danilo Nikolić actualizes Kosovo and Metohia not only as the hub of drama tragicalness but also as the place of happiness and high values permeated by many ideals and the commitment to the myth.