Типологија и идеолошке функције женских ликова у делима Рамона Марије дел Ваље-Инклана

Abstract

Докторска дисертација Типологија и идеолошке функције женских ликова у делима Рамона Марије дел Ваље-Инклана представља студију пишчевог стваралаштва из перспективе феминистичке критике. Рад је усредсређен на анализу женских ликова помоћу типолошко–идеолошког, биографско–историјског, интертекстуално–жанровског, књижевно–естетичког и књижевноисторијског приступа. Њиховим садејством створен је свеобухватан методолошки апарат који омогућава темељну анализу одабраног књижевног корпуса. Типолошки приступ представља окосницу рада, прожимајући га и структурално и идејно. Сам по себи, потекао је из феминистичке критике, те је погодан за анализу ове врсте. Ипак, како не постоји једна исправна, потпуна или коначна типологија женских ликова, дат је преглед најутицајнијих, с циљем да се пружи теоријски оквир рада и да се прилагоде постојеће типологије његовим потребама. С друге стране, тема женских ликова сама по себи повлачи идеолошку перспективу схватања рода како у контексту пишчеве индивидуалне идеологије тако и друштвено–историјског домена. С тим у вези, биографско–историјски приступ је неизоставан приликом анализе родних улога на примеру одређеног корпуса, будући да пружа увид у мисаоне струје које су обликовале поимање таквих конструкција. Књижевно–естетички и књижевноисторијски приступи су такође од изузетне важности, ако се узме у обзир чињеница да је револуционарност приступа Рамона Марије дел Ваље-Инклана књижевним ликовима укорењена у новој естетици и сензибилитету, као и у филозофији и општем расположењу епохе у оквиру које је стварао. Као модерниста, Ваље-Инклан је доста пажње посвећивао родним улогама својих књижевних ликова и истраживао различите манифестације мушког и женског субјекта, њихових међусобних односа као и њихових односа с друштвом. Коначно, интертекстуални и жанровски приступи се намећу току истраживања као средство да се сагледа и упореди начин обликовања женских ликова у читавом корпусу на примеру хронолошке еволуције и жанра. Циљ рада је пружити детаљан преглед женских ликова и пронаћи правилности у њиховој карактеризацији кроз одговарајући типолошки модел. Осим тога, кроз решавање теоријских тешкоћа и постављања методолошког оквира, циљ је обликовати систем поставки и стратегију за бављење темом женских ликова уопште. Наиме, иако се рад фокусира на дело једног писца, теоријско–методолошки оквир може имати универзалну примену, те бити погодан за ваљану анализу другог истраживачког корпуса сличне врсте. Под књижевно–теоријским тешкоћама, при том, подразумевају се питања на која не постоје релевантни одговори, с обзиром на то да је феминистичка теорија наука у повоју. Примера ради, радом се настоји истражити и проблем женског лика у књижевности уопште као и доћи до закључака о вези између теоријског концепта женског лика и књижевне естетике и историје. Стога, како је Ваље-Инклан био модернистички писац, тежи се ка томе да се пронађу и образложе опште законитости у обради женских ликова у оквиру модернизма. У складу с тим, хипотезе од којих се полази у студији подразумевају да је Ваље- Инкланов став према женским ликовима првенствено естетске природе. Није му циљ да ствара уверљиве јунакиње, будући да није био поборник идеје о књижевности као веродостојној представи стварности. Имајући то у виду, писац је стварао најразличитије женске ликове као књижевно средство, слике или конвенције. Поврх тога и упркос различитостима ових јунакиња, претпоставка од које се полази је да се међу њима може пронаћи паралела, те да се могу груписати у типове. Такав приступ пружа могућност и за хронолошко–еволутивну анализу пишчевих хероина и анти–хероина, зависну од промена на плану његових филозофских и идеолошких идеја. Оно што је битно нагласити, пак, јесте да се Ваље-Инкланов стил формирања женских ликова у естетском смислу не мења у значајној мери с протоком времена. Ипак, с обзиром на то да се суштинске промене дешавају на пољу тематике, у различитим фазама показује своју приврженост одређеним типовима јунакиња. Уводни део рада посвећен је теоријско–методолошким импликацијама које тема изискује. Најпре се сагледава појам родне разлике кроз начине на које је представљен у различитим теоријским системима. Потом се даје преглед теорија које доводе у везу појам рода и родне разлике с књижевношћу, те мноштво углова из којих се та веза може посматрати. Након тога следи поглавље усмерено ка расветљавању појма женског књижевног лика, као и приступима којима се може спровести њихова анализа. Наредна целина посвећена је владајућим типологијама женских ликова, заснованим на стереотипима и архетипима о женама, те њиховим теоријским образложењима. Као прелазни део рада следи одељак о месту рода у модернизму, с акцентом на шпански модернизам. Затим, дат је преглед Ваље-Инклановог живота из перспективе његове везе с женама, да би се потом прешло на његову теорију књижевних ликова и на опште одлике које се тичу пишчевих женских ликова. Централни део рада бави се анализом женских ликова на пишчевом целокупном драмском и прозном опусу. Типологија која је примењена представља спој представљених типологија, те се користе типови девице, заводнице, прељубнице, уметнице, супруге и мајке, жене као симбола човечанства, старице с подтиповима слушкиња, вештица и селестина, затим типови палих жена или блудница, као и ратница. При том, битно је истаћи да већина женских ликова истовремено обавља више улога те се може сврстати у већи број типова. Ипак, то ограничење је превазиђено одабиром доминантне црте која олакшава категоризацију и апстракцију. Међу девицама јављају се Марија Росарио, Марија Нијевес, Марија Фернанда и Марија Исабел, Максимина, Беатрис, Росарито, Фелиће, Естреља, Еулалија, као и Манолита. Извесно је, рецимо, да Ваље-Инклан у својим првим делима девице узима за протагонисткиње својих дела, док касније постају споредни ликови иако задржавају конвенционалне особине девица. Снажан хришћански и пагански набој кроз који представља женску сексуалност у раној фази, такође полако почиње да изостаје како еволуира његова књижевност и како се мењају теме којима се бави. Осим тога, напуштајући кратку причу и новелу и фокусирајући се на романе, уједно напушта и лик девице као стожера дела. У оквиру типа девица, сврстане су и друге врсте асексуалних јунакиња као што су удовице, разведенице и уседелице. Удовице су углавном похотне жене спутане или неостварене сексуалности уколико су младе или у зрелим годинама. Уколико су, међутим, у питању удовице у позном добу, оне су неретко политички активне интелектуалке и покретачи битних идејних збивања. Примери су грофица од Редина, доња Хуанита, Марија Долорес. С друге стране, уседелице су представљене као средство постизања комичног ефекта, као тривијалне жене или пак жене у покушају. Неке од њих, међутим, служе и као средство за изазивање саосећања и благонаклоности код читаоца, као симболи одрицања и жртве. Ту су уврштене тетка Росалба, Амада де Камараса и Кармен де Уклес. Касније, роман писцу пружа могућности за сложенији заплет и стварање мноштва ликова, али и окретање ка стварању убедљивијих, можда и веродостојнијих ликова. Ипак, у раној фази доминирају и ликови заводница и прељубница, будући да је нарочит акценат стављен на сексуалност и еротизам те неконвенционалне љубавне односе. Заводнице су можда пишчеви најуспелији ликови: иако их има само две, Ћоле и Тула Варона, довољно су револуционарне да оставе свој печат на његово стваралаштво. Оне отелотворују кобност заводничке енергије, сексуалну надмоћ и доминацију. Родним улогама се замењују места, те њихова наученост и извештаченост долазе до нарочитог изражаја. Оне су, осим тога, нарцисоидне и садистички настројене. Ипак, прељубнице су, чини се, пишчева омиљена врста јунакиња, будући да ствара читав низ дела која их стављају у средиште наратива. Ваље-Инкланове прељубнице личе једна на другу: све су већ супруге и мајке у љубавним односима с младим јунацима, углавном сентименталним занесењацима и то најчешће песницима. Њихови супрузи, с друге стране, на високим су положајима те се финансијска стабилност и друштвени углед јављају као главни елементи тих бракова. У питању су уговорени бракови склопљени из користи и нужде: међутим, ови супрузи се испостављају пружаоцима истинске љубави и увек праштају прељубу. Изненађене тим доказима љубави, јунакиње почињу да сумњају у своје страствене везе и да их посматрају као пролазне и неодрживе. Осим тога, мајчинска љубав односи превагу у њиховим двоумљењима, те се опредељују за прекиде прељубничких веза. Друштвена и правна принуда утемељене у религијској и моралној, санкционишу јунакињине недозвољене изборе. Ликови прељубница искључиво су хировити и склони мазохизму и грижој савести. Прељубнице су изузетно заступљене иако су понекад њихове друге одлике од пресудног значаја за карактеризацију. У ову групу спадају Октавија, Еулалија, Конћа и Марија Антонијета. Тип уметнице од велике је субверзивне важности, будући да ове јунакиње показују отуђење од својих родних улога. Оне нису интериоризовани делови својих личности, већ научени обрасци понашања над којима имају контролу. Уметнице су Аугуста, Росита, Хулија, доња Леополдина, доња Балдомера, Курита, маркиза Каролина и краљица Исабел. Свесне начина на који се од њих као жена очекује да се понашају, пристају на ту игру с циљем да родну улогу као оружје патријархата окрену у своју корист, макар та корист подразумевала само осећај личног задовољства. Код њих долази до оштрог сукоба између конвенције и стварности: наиме, владајући конвенцијом оне је преусмеравају ка стварању сопствене фикције. Упркос чињеници да их нема много у Ваље-Инклановим делима, представљају неке од његових најбољих јунакиња. Ликови супруга и мајки, с друге стране, представљају увек и искључиво споредне јунакиње. Оне могу бити пожртвоване мајке и напуштене супруге, те је побожност и њихово поистовећивање с ликом богородице неизоставан део карактеризације. Најрепрезентативнији ликови мајке и супруге су доња Марија и Флоријана које су посвећене добростању својих породица, како финансијском тако и спиритуалном. Лајтмотив који се за њих везује јесте и мотив воајеризма и некрофилије: оне су на самрти или су већ преминуле и изазивају пожуду. Скрнављење њихових тела асоцира на мучеништво и жртвовање, а привлачност којом зраче након смрти представља мотив декаденције. Друге врсте супруга и мајки најчешће су прељубнице, које искључиво имају женску децу и саме трпе осуде и моралне придике својих мајки. Честе су алузије на чињеницу да мајке увек треба да представљају узор својим ћеркама, али исто тако да је женско прељубништво нераскидиви генерацијски круг. Неке од ових мајки су спремне да жртвују љубав према својим ћеркама зарад љубавника: мотив нарочито истакнут код Аугусте или, у одређеној мери, маркизе Росалинде и Конће. Друге пак, спремне су да жртвују сопствене животе ради спаса својих ћерки, попут Антонијине мајке. У есперпентској фази, пак, јављају се деструктивне мајке, у складу с пишчевом естетиком гротеске, деформације и карикатуре. Ове мајке и супруге су припаднице нижих сталежа којима сиромаштво и борба за преживљавање не пружају простор за племенита осећања пожртвованости, поштења и верности. Тип жена као симбол човечанства или народа подразумева јунакињу која метафорички представља светлост и доброту у односу на таму и зло. Архетипске слике ове врсте служе за алегоријски наратив о борби добра и зла. Јунакиње су неретко завођене од стране мушких ликова за које се касније испоставља да су преображен ђаво. Егзорцизам је, према томе, саставни део оваквих прича, а писцу пружа могућност за истраживање сатанизма, народног сујеверја и примитивног несвесног. Ту се убрајају Адега, Беатрис, Антонија, Бланка Флор и Хинебра, с тим што је последња јунакиња смештена у политички, а не у религијски наративни простор. Поука ових дела, пак, јесте да након мучеништва и жртвовања, добро увек односи победу над злом. Као још један тип мистичне јунакиње јавља се и тип мудре жене, с различитим варијантама. Оне осцилирају између добрих и злих јунакиња, али елемент који их повезује јесте мудрост, онострано знање, искуство и покретачка енергија. У складу с тим, оне су неизоставно старице: старе служавке, умоболне жене или пак вештице и пророчице. Изузетно су бројне код Ваље-Инклана, а карактерише их улога посредница у породичним, љубавним или политичким односима. Представљају спону између овоземаљских дешавања и оноземаљских сила и приписује им се моћ божанског или демонског. Своје моћи и знања могу користити за добро или зло, али често због чињенице да никоме не припадају те да могу вршити утицај на дешавања по сопственом нахођењу, изазивају непријатељске и одбрамбене ставове других ликова. Иако су типови вештица карактеристични за друге књижевне епохе, шпански писац их вешто уноси у скоро свако своје дело, иако их смешта на рубове својих наратива као тривијалне јунакиње. Ту се убрајају Микаела ла Роха и Микаела ла Галана, Роса Галанс, доња Кика и друге мање истакнуте јунакиње. Ликови палих жена или блудница прожимају пишчево стваралаштво од његових почетака, иако доминирају како оно одмиче и како развија естетику есперпента. За разлику од прељубница, пале жене су често жене нижих сталежа које робују властитим страстима, не обазирући се на скрупуле. Друштво које их не прихвата због маргиналности порекла и положаја, не полаже право ни на то да од њих очекује нешто заузврат попут поштовања његових принуда. Ове јунакиње не осећају грижу савести нити њихови супрузи осећају да им је част повређена: витешки идеали никад нису били део њиховог реперторијума. У питању су јунакиње које слободно испољавају своју сексуалност не обазирући се на последице или су пак принуђене на одступање од друштвених норми те врсте. Због сиромаштва, неретко су приморане на коришћење своје сексуалности ради преживљавања, те су већ значајно удаљене од идеализованих улога. По питању бинаризма добра и зла, често су амбивалентне и стога изазивају страх, опиру се могућности укалупљивања. Није нечувено да су некад и жртве насиља, подвођења и других врста експлоатација. У ове јунакиње се уврштавају Мари-Гаила, Софи, Сабелита, Росина, Пепона и Ла Даифа, између осталих. Ратница као субверзиван тип јунакиње заступљен је превасходно у каснијим пишчевим делима. Као друштвено ангажоване јунакиње, оне устају против наметнутих родних улога, одбијају да их пасивно усвоје и прихвате, те се боре за своје право на слободу и избор. Оне су одлучне и ратоборне, непоколебљиве и по први пут једнаке са својим љубавницима. Принципијелне су и њихов јединствен поглед на свет је дочекан с изненађењем, али и с одушевљењем. Предузимљивост којом одишу као и решеност на деловање чине их истрајним јунакињама. Њихов пут ка ослобођењу полази од буђења свести и потребе за афирмацијом воље онда кад им се она одузме. Главне представнице овог типа су Ла Сини, Девојка, принцеза од Имберала, Мари-Хустина. Након типолошке анализе следи закључак који садржи резултате спроведене студије. Природа пишчевих јунакиња се представља као књижевна конвенција, естетски објект и наративна функција, што се поткрепљује доказима. Да би се пружио осврт на структуру јунакиња, указује се на доминантне стереотипе и архетипе на којима су засноване. Потом се вреднује значај Ваље-Инкланових јунакиња за модернистичку теорију женског лика, будући да овај писац због оригиналне концепције грађења женских ликова заузима посебно место међу шпанским модернистима.

The dissertation Typology and Ideological Functions of Female Characters in the Works of Ramón María del Valle-Inclán is a study of the author's work from the perspective of feminist criticism. The work focuses on the analysis of female characters using approaches such as typology, ideology, biographism, historicism, intertextuality, genre, literary aesthetics, and literary history. Their integration has created a comprehensive methodological apparatus that allows for a thorough analysis of the selected literary corpus. The typological approach frames the study and permeates it both structurally and conceptually. It derives from feminist criticism, which makes it appropriate for an analysis of this kind. However, since there is no one correct, complete, or definitive typology of female characters, the most influential ones are reviewed to develop a theoretical framework for the work and to adapt the existing typologies to its needs. On the other hand, the topic of female characters naturally relies on the ideological perspective on the understanding of gender, both in the context of the writer's individual ideology and in a corresponding socio-historical field. In analyzing gender roles in a particular work, therefore, biographical and historical approaches are unavoidable, as they offer insight into the intellectual currents that shaped the way these constructions were viewed. Literary aesthetics and literary history are also of extraordinary importance, considering that Ramon María del Valle-Inclán's revolutionary elaboration of literary figures was rooted in the new aesthetics, sensibility, philosophy, and general mood of the era in which he lived. As a modernist, Valle-Inclán paid close attention to the gender roles of his characters, examining the different manifestations of the male and female subject, their interpersonal relationships, and their attitudes toward society. Finally, the approaches of intertextuality and genre are incorporated into the research to consider and compare the way female characters are elaborated in the entirety of the corpus through its chronological development and genre. The aim is to give a detailed overview of the female characters and to discover regularities in their characterization by means of the adopted typological model. Moreover, by solving theoretical problems and establishing a methodological framework, this thesis aims to create a system of rules and strategies applicable to studies of female characters in general. This is because, even though the work focuses on the work of a single writer, its theoretical and methodological framework could acquire universal applicability, making it suitable for an effective analysis of similar nature. The theoretical difficulties refer to the questions to which there are no relevant answers since feminist theory is still in the developmental stage. For example, the thesis intends to examine the problem of the female character in literature in general and draw conclusions about the connection between the theoretical concept of the female character and literary aesthetics and history. Considering the fact that Valle-Inclán was a modernist writer, this work tries to find and explain general regularities in the formation of modernist female characters. The starting point of the study, then, are the hypotheses that acknowledge the fact that Valle-Inclán's attitude toward female characters is primarily aesthetic. He does not strive to create plausible heroines because he is not a proponent of the idea that literature is a truthful representation of reality. In this sense, the writer created various female characters as narrative techniques, images, or conventions. Although these heroines are different, there is a hypothesis that there are similarities among them that make it possible to classify them into types. Such an approach creates space for a chronological, evolutionary analysis of the writer's heroines and anti–heroines, depending on the changes in his philosophical and ideological views. Moreover, Valle-Inclán's style of forming female characters has not changed significantly in an aesthetic sense. However, if we take into account that significant changes occur in the field of themes, he undeniably shows his preference for certain types of female characters. The introductory part of the paper is devoted to the theoretical and methodological implications required by the subject of the work. First, the concept of gender difference is considered through different theoretical systems. Then, an overview of the theories that connect the concept of gender and difference to literature is given, as well as a number of angles from which this connection can be seen. This is followed by a chapter that highlights the concept of female character and the approaches that contribute to its analysis. The next part is devoted to the most influential typologies of female characters based on female stereotypes and archetypes, as well as their theoretical implications. A transitional section of the thesis addresses the position of gender within modernism, focusing on Spanish modernism. This is followed by an overview of Valle-Inclán's life from the perspective of his attitude toward women. The emphasis is then placed on the writer's theory of literary characters and their general characteristics. The central part of the work deals with an analysis of the female characters in the totality of his narrative and dramatic works. The typology applied represents a combination of typologies already studied and therefore consists of the types of virgins, seductresses, adulteresses, artists, wives, and mothers; women as symbols of humanity; and old women with the corresponding subtypes of maids, witches, and celestinas. The list continues with various types of fallen women and female warriors. Apart from that, most of the female characters play several roles at the same time, which complicates their classification. However, this limitation is overcome by the selection of a dominant characteristic that allows for abstraction. The virgins include María Rosario, María Nieves, María Fernanda and María Isabel, Maximina, Beatriz, Rosarito, Feliche, Estrella, Eulalia, as well as Manolita. It is certain, for example, that Valle–Inclán uses virgins as protagonists in his early works, while in his later works they become secondary characters, even though they retain the conventional characteristics of virgins. Also, the intense Christian and pagan settings that serve him in the early phase to represent female sexuality slowly dissolve as his literature evolves and his themes change. As he moves away from short stories and novellas to focus on novels, he also moves away from virgins as narrative support. Within the virgin type, there are other asexual heroines such as widows and spinsters. When they are young or mature, widows are mostly lascivious women with restrained or unleashed sexuality. However, when old, they are usually politically active, intellectual women, and initiators of significant ideological events. Examples of this are the Dutchess of Redín, doña Juanita, María Dolores. On the other hand, the spinners are portrayed as trivial or wannabe women as a means to achieve comic effect. However, some of them serve to inspire compassion and kindness in the reader as symbols of renunciation and sacrifice. Aunt Rosalba, Amada de Camarasa, and Carmen de Uclés are worth mentioning. Later novels allow the writer to elaborate more complex plots and create multiple characters, as well as more convincing, perhaps even more truthful characters. Nevertheless, in the first period, seductresses and adulterous characters predominate due to the prevailing interest in sexuality and eroticism, as well as in unconventional relationships. The seductresses are undoubtedly Valle-Inclán's most accomplished characters; although there are only two, Chole and Tula Varona, they are revolutionary enough to outshine the other heroines. They embody the fatalities of seductive energy, sexual power, and dominance. Gender roles are reversed, highlighting their artificiality. In addition, they display narcissistic and sadistic traits. However, adulteresses are probably Valle-Inclán's favorite characters, as he creates a series of narratives that revolve around them. His adulteresses all look the same: They are already wives and mothers and have romantic relationships with young male characters, mostly sentimental dreamers and poets. Their husbands, on the other hand, hold high positions, and their marriages therefore provide them with financial stability and social prestige. These are arranged marriages based on interests and needs, yet these husbands find that they truly love their wives and always forgive them for adultery. Startled by these proofs of love, the heroines begin to question their passionate relationships, seeing them as transient and unsustainable. Apart from this, in cases of doubt, their mother's love prevails, leading them to separate from their lovers. Social and legal coercion, backed by religion and moral pressure, sanction their forbidden choices. Adulteresses are generally capricious, prone to masochism, and have guilty consciences. These heroines are portrayed very frequently, although sometimes their other roles are more prominent. This group consists of Octavia, Eulalia, Concha, and María Antonieta. The type of female artist is of great subversive importance, for these heroines show an alienation from their gender roles. These are not internalized parts of their personalities but learned patterns of behavior over which they have control. The female artists are Augusta, Rosita, Julia, doña Leopoldina, doña Baldomera, Currita, Marquise Carolina, and Queen Isabel. They are aware of the way they are expected to behave as women and agree to this game in order to use the gender role as a weapon of patriarchy to their advantage, even if this advantage only means a sense of personal satisfaction. In their case, there is a sharp conflict between convention and reality; in fact, they dominate convention and redirect it towards the creation of their own fiction. Although there are not many of them in Valle-Inclan's works, they are among his best heroines. On the other hand, the characters of wives and mothers are always and exclusively secondary heroines. They can be self–sacrificing mothers and abandoned wives, and their piety and their identification with the figure of the virgin are indispensable parts of the characterization. The most representative characters of mothers and wives are doña María and Floriana, who devote themselves to the welfare of their families, both financially and spiritually. The leitmotif associated with them is also the motif of voyeurism and necrophilia: they are dying or already deceased and trigger lust. The desecration of their bodies is associated with martyrdom and sacrifice, and the attraction they exude after death is a motif of decadence. Other types of wives and mothers are usually adulteresses who have only female children and themselves suffer the judgments and moral teachings of their mothers. There are frequent allusions to the fact that mothers should always be role models for their daughters, but also to the fact that female adultery is an unbroken cycle. Some of these mothers are willing to sacrifice their love for their daughters for the sake of their lovers, a motif particularly evident in Augusta or, to some extent, in Marquise Rosalinda and Concha. Others, like Antonia's mother, are willing to sacrifice their own lives to save their daughters. The esperpento phase, on the other hand, features destructive mothers who conform to the writer's aesthetics of the grotesque, deformity, and caricature. These mothers and wives are members of the lower classes, for whom poverty and the struggle for survival offer no room for noble feelings of self–sacrifice, honesty, and loyalty. The type of woman as a symbol for humanity or as people implies a heroine who metaphorically represents light and good in relation to darkness and evil. Archetypal images of this type serve for an allegorical narrative about the struggle between good and evil. The heroines are often seduced by male figures who later turn out to be the devil in disguise. Exorcism is therefore an integral part of such stories, providing the author with an opportunity to explore Satanism, popular superstitions, and the primitive unconscious. These include Adega, Beatriz, Antonia, Blanca Flor and Ginebra, the last heroine being set in a political rather than a religious narrative space. The lesson of these works, however, is that after martyrdom and sacrifice, good always triumphs over evil. Another type of mystical heroine is the wise woman, which comes in various forms. They fluctuate between good and evil heroines, but the unifying element is wisdom, otherworldly knowledge, experience, and driving energy. Accordingly, they are inevitably old women: old maids, insane women, witches, and prophetesses. They are very numerous and distinguished by their role as mediators in family, romantic, or political relationships. They represent the link between worldly events and otherworldly forces and are endowed with divine or demonic power. They can use their powers and knowledge for good or evil. However, since they do not belong to anyone and can influence events as they see fit, they often evoke a hostile and defensive attitude from other characters. Although this type of character is characteristic of other literary periods, the Spanish writer skillfully incorporates them into almost every one of his works, although he places them on the margins of his narratives as trivial heroines. These include Micaela la Roja and Micaela la Galana, Rosa Galans, doña Quica and other less prominent heroines. The characters of fallen women or harlots permeate the writer's work from the beginning, although they dominate as it progresses and develops the aesthetic of esperpento. Unlike the adulteresses, the fallen women are often women from the lower classes who are slaves to their own passions and know no scruples. A society that does not accept them because of their marginal origin and position does not even have the right to expect anything from them, such as respect for their constraints. These heroines have no remorse, nor do their husbands feel that their honor has been violated; chivalrous ideals have never been part of their repertoire. They are heroines who freely live out their sexuality regardless of the consequences or are forced to deviate from social norms. Due to poverty, they are often forced to use their sexuality to survive and are already far from their idealized roles. In terms of the binarism of good and evil, they are often ambivalent and therefore anxiety–provoking as they resist the possibility of being molded. It is not uncommon for them to sometimes be victims of violence, pimping, and other forms of exploitation. These heroines include Mari-Gaila, Sofi, Sabellita, Rosina, Pepona, and La Daifa, among others. The warrior woman as a subversive heroine type is represented mainly in Valle-Inclán’s later works. As socially engaged heroines, they resist imposed gender roles, refuse to passively adopt and accept them, and fight for their right to freedom and choice. They are determined and militant, steadfast, and, for the first time, equal with their lovers. They are principled, and their unique view of the world has been met with surprise but also with joy. The audacity they exude and the determination to act make them tenacious heroines. Their path to liberation begins with the awakening of consciousness and the need for confirmation of will when it is taken from them. The main representatives of this type are La Sini, The Girl, Princess of Imberal, Mari-Justina. Following the typological analysis, the study's findings are presented in a conclusion. The nature of the author's heroines is presented as a literary convention, an aesthetic object, and a narrative function and is supported with evidence. The prevailing stereotypes and archetypes on which they are based are presented in order to give an overview of the structure of the heroines. Then, the importance of Valle-Inclán's heroines to the modernist theory of female character is evaluated, since this writer holds a special place among Spanish modernists for his original conception of the construction of female characters.