Етноними у српском језику и србистици: значење, творба и рјечничка обрада

Abstract

Полазећи од грађе из референтних рјечника српског језика, као и релевантних теорија нације и пропријалности, у раду се бавимо именима народа и називима становника физиографских и административних регија. Лингвистичка обиљежја тих јединица реконструишемо с обзиром на сва три угла семиотичког троугла: граматички, семантички и прагматички. Из граматичког аспекта, углавном у ослонцу на теоријски оквир тзв. природне морфологије, закључујемо да је канонски облик етнонимâ множински ако су посриједи ознаке народа, а једнински ако су посриједи ознаке становника физиографских и административних регија. Преиспитујући статус ознака народа у подјели именица према значењу, закључујемо да су оне властите ако упућују на народ као цјелину, а заједничке ако се односе на припаднике те цјелине као појединце. Из семантичког и прагматичког аспекта, углавном у ослонцу на резултате примјене двију истраживачких метода – реконструкције ономасиолошког портрета, разрађене у уралској ономастичкој школи, и реконструкције псеудокомпарацијског портрета, коју смо разрадили сами – закључујемо да су стереотипи појединих народа и регионалних група кодирани унутар српског језика, па и ван њега, али тако да се манифестују кроз говор, многобројни и све бројнији како се човјечанство примиче идеалу свијета као глобалног села, а одмиче од примитивних представа о Другоме као, у основи, лажљивом и превртљивом. Поводом денотације етнонимâ, а на основу увидâ у сложену мрежу таксонимије/меронимије, антонимије, синонимије, полисемије, и, нарочито, паронимије, која их карактерише мимо свих (осталих) јединица ономастичког фонда, закључујемо да етноними – чак ни у случајевима гдје представљају властите именице – нису права, прототипска имена, него категорија на међи с лексичким фондом. Поред што комплетнијег описа етнонимије српског језика и њених творбених образаца, спроведено истражавање требало је да обезбиједи и оригиналан допринос на пољу примијењене лингвистике – описом и објашњењем мјерилâ у стандардизацији етнонимикона и лексикографске праксе у његовој обради, као и препорукама које би ту обраду могле да уједначе, убрзају, олакшају и, по могућству, унаприједе. У најужој научној области, етнонимике, допринос смо покушали дати и ограниченим промјенама препорученим у сфери терминологије и њеног описа.

Starting from the material from the relevant Serbian language dictionaries, as well as from the relevant theories of nation and properhood, the paper addresses the names of peoples and the terms for the inhabitants of physiographic and administrative regions. We reconstruct linguistic features of these units by considering all three aspects of the semiotic triangle: grammar, semantics and pragmatics. From the aspect of grammar, mainly based on the theoretical framework of the so-called natural morphology, we concluded that the canonical form of ethnonyms is plural if they function as designations of peoples, and singular if they function as designations of inhabitants of physiographic and administrative regions. Based on the analysis of their status in the classification of nouns according to the meaning, we concluded that the designations of peoples are proper nouns if referring to a people as a whole, and common nouns if referring to the members of the people as individuals. From the aspects of semantics and pragmatics, mainly based on the results of applying two research methods – reconstruction of the onomasiological portrait, developed in the Ural Onomastics School, and reconstruction of the pseudo-comparative portrait, which we developed ourselves – we concluded that the stereotypes of some peoples and regional groups coded within the Serbian language, and even outside but so that they manifest themselves through speech, are numerous and still growing in number as the humankind is getting closer to the ideal of the world as a global village, and further from the primitive notions of the Other as, basically, mendacious and treacherous. With regard to the denotation of ethnonyms, based on the insights into the complex network of taxonymy/meronymy, antonymy, synonymy, polysemy, and especially paronymy, which characterises them beyond all (other) units of the onomastic fund, we concluded that ethnonyms – even in cases when they are proper nouns – are not true, prototypical names, but a category on the borderline with the lexical fund. In addition to providing the most comprehensive description possible of the Serbian ethnonymy and its formation patterns, the purpose of the research was also to make an original contribution in the field of applied linguistics – by describing and explaining the criteria in the standardisation of the ethnonymicon and the lexicographic practice in its treatment, as well as by giving recommendations on how the treatment could be equalized, accelerated, facilitated and possibly improved. In the narrowest scientific sub-discipline, ethnonymics, we also tried to make a contribution by recommending limited changes in the area of terminology and its description.