Однос елемената политеизма и монотеизма у Платоновој филозофији

Abstract

Аутор разматра амбивалентни однос између елемената традиционалне грчке политеистичке религије и нових монотеистичких теолошких учења кроз њихов развој и еволуцију у оквиру Платонове мисли. Ова амбивалентност се прати од наизглед бенигне дистинкције између „богова“ (οἱ θεοἱ ) и „Бога“ (ο θεο ς) у Платоновим раним делима, преко односа између његових наглашено плуралистичких филозофских митова са монистичким концептима Бића (το ο ν), Свемира (ο κο σμος), и Идеје Добра (ἡ τοῦ ἀ γἀθοῦ ἱ δε ἀ) у његовим средњим дијалозима, све до комплексних теолошких појмова Демијурга (ο δἡμἱοῦργο ς), космичке Душе (ἡ ψῦχἡ τοῦ κο σμοῦ), и Живог Свемира (το ν κο σμον ζῷ ον ε μψῦχον ε ννοῦν) у Државнику, Законима, и Тимају. Ово истраживање састоји се из пет основних делова: у Првом делу аутор разматра начелну амбивалентност приликом Платонове употребе појмова „богова“ и „Бога“ у контексту класичне грчке филозофије и епске поезије; у Другом делу он испитује Платонов однос према вери, религији, и култу невезано за његово поимање бога; у Трећем делу он прати процес репродукције, ревизије, и реформе традиционалне грчке религије у Платоновим делима; у Четвртом делу он анализира нове концепте божанства и успостављање једне филозофске теологије; најзад, у Петом делу он покушава да повеже ове различите аспекте Платонове мисли у један општи преглед специфичних улога које монотеистичка и политеистичка божанства играју у његовој метафизици, етици, и космологији. И мада код Платона не постоји системска и јединствена теологија, аутор издваја низ филозофових начелних ставова о етици, религији, космологији, као и о начину на који се монотеистички Бог и политеистички богови заједно уклапају у ову комплексну слику стварности. Користећи фразу из Платоновог XIII писма као лајтмотив, аутор образлаже да унутар Платонове филозофије монотеистички теолошки концепти играју узвишенију, достојанственију, и озбиљнију (σποῦδἀἱ ἀ), док традиционални богови и демони играју, додуше суштинску и значајну, али ипак мању (ἡ ττον) улогу. Истовремено, Платон остаје један конзервативни грчки политеиста који тврдоглаво и принципијелно одбија да уклони традиционалне богове из свог погледа на свет и метафизике.

The author disćusses the ambivalent relationship between elements of traditional Greek polytheist religion and new monotheist theologićal ćonćepts as they develop and evolve within Plato’s thought. This ambivalenće is traćed from the seemingly benign distinćtion between “gods” (οἱ θεοἱ ) and “God” (ο θεο ς) in Plato’s early works, through the relationship between his emphatićally pluralist philosophićal myths and monistić ćonćepts of Being (το ο ν), Universe (ο κο σμος), and the Form of the Good (ἡ τοῦ ἀ γἀθοῦ ἱ δε ἀ) in his middle dialogues, finally reaćhing ćomplex theologićal ćonćepts of the Demiurge (ο δἡμἱοῦργο ς), World Soul (ἡ ψῦχἡ τοῦ κο σμοῦ), and the Living Universe (το ν κο σμον ζῷ ον ε μψῦχον ε ννοῦν) in Statesman, Laws, and Timaeus. This examination ćonsists of five prinćipal parts: in Part One the author disćusses the general ambiguity of Plato’s use of “gods” and “God” in the ćontext of Classić Greek philosophy and epić poetry; in Part Two he examines Plato’s treatment of faith, religion, and ćult apart from his ćonćept of god; in Part Three he follows the proćess of reprodućtion, revision, and reform of traditional Greek religion through Plato’s works; in Part Four he analyses new ćonćepts of the divine and the establishment of a philosophićal theology; and finally, in Part Five, he attempts to pieće together these different aspećts of Plato’s thought into a general overview of the spećifić roles monotheist and polytheist deities play in his metaphysićs, ethićs, and ćosmology. Even though there is no systemić and unified theology in Plato, the author establishes ćertain general notions about the philosopher’s ethićs, religion, and ćosmology, and the way monotheist God and polytheist gods fit together into this ćomplex image of reality. While using a phrase from Plato’s Letter 13 as a leitmotif, the author argues that, within Plato’s philosophy, monotheist theologićal ćonćepts have a higher, more distinguished, and more serious (σποῦδἀἱ ἀ) role, while traditional gods and demons play an albeit substantial and important, yet a lesser (ἡ ττον) role. At the same time, Plato remains a ćonservative Greek polytheist, stubbornly and ćonsequentially refusing to remove traditional gods from his worldview and metaphysićs.