Медијска трансмисија и очување српског културног идентитета на подручју Косова и Метохије (1999-2015)

Abstract

Процес трансмисије у медиолошкој теорији Режиса Дебреа представља дијахронијску раван комуницирања којом се преносе симболички садржаји колективног сећања заједнице која на њима гради сопствени културни идентитет, а одвија се посредством медијума који имају своју материјалну и институционалну димензију. Предмет нашег истраживања јесте провера да ли медиолошка теорија може пружити оквир за објашњење процеса очувања културног идентитета Срба на Косову и Метохији. Полазећи од хипотезе да у конфликтном друштвеном окружењу, укључујући и оно замрзнутог конфликта, долази до покушаја прекида културне трансмисије, што се уочава на примеру српског културног наслеђа на Косову и Метохији, при чему долази до стварања алтернативних канала културне трансмисије, истражујемо стање материјалних и институционалних носилаца процеса трансмисије српске културе на КиМ. У фокусу наше пажње су српски језик, споменици (материјални и духовни) и институције, као и успостављање алтернативних токова трансмисије у условима када су постојећи прекинути. Посебан део истраживања посвећен је испитивању потенцијала дигиталних медија као носилаца колективног памћења и променама које процес трансмисије трпи услед промене природе медијума. Карактеристике предмета истраживања намећу избор студије случаја као методе истраживања која пружа могућност примене различитих метода прикупљања података, али и коришћења секундарних извора података. Ниво научног сазнања коме тежимо јесте научно објашњење, уз елементе научне прогнозе у одређеним аспектима, док се друштвени циљ овако конципираног истраживања састоји у указивању на могућности одржања процеса трансмисије у конфликтним заједницама, као и друштвене последице девастирања носилаца културног наслеђа. Резултати истраживања указују на то да трансмисија српске културе на Косову и Метохији трпи покушаје прекида и у материјалном и у институционалном аспекту, при чему се успостављају алтернативни видови трансмисије као аутентични одговор културне заједнице у циљу очувања културног континуитета и идентитета утемељеног на садржају интергенерацијског преноса. Систематски покушаји прекида трансмисије српске културе нису прошли без последица по њено материјално и духовно наслеђе и одржање континуитета, те иако дигитални медијуми као материјални носиоци трансмисије показују потенцијал очувања културног памћења, део садржаја је некомпатибилан за пренос новим медијумом и нужно се губи. На основу наведених резултата, закључујемо да Дебреова теорија пружа одговарајући теоријски оквир и категоријални апарат објашњења феномена трансмисије српске културе на Косову и Метохији у условима конфликта културних идентитета.