Политичка биографија Јована Суботића

Abstract

Јован Суботић (1817 – 1886) био је један од најзначајнијих српских политичких представника у Аустроугарској. По струци доктор права и филозофије, бавио се још и књижевношћу, новинарством и радом у позоришту. Своје политичко деловање започео је одмах након завршених факултета. У својим двадесетим годинама постао је уредник Српског летописа, преко којег је радио на културном и националном уздизању Срба, с обзиром да се у то време појачала мађаризација на простору Угарске. Након што се повукао са места уредника часописа Матице српске, избила је револуција 1848. године у Хабзбуршкој монархији. Јован Суботић се, одмах по избијању немира, укључио у Српски покрет. Као виђенији Србин из Пеште учествовао је на Мајској скупштини, а након тога био је члан бројних српских делегација које су имале за циљ борбу за признавање одлука Мајске скупштине од стране владајућих структура у Хабзбуршкој монархији. Тако је, у току 1848. године, боравио на Прашком конгресу, у Бечу, Оломуцу, Кромјерижу и другим местима где су српски захтеви требали да добију потврду. Након завршетка револуције, Суботић није могао да се бави политиком, јер је у Хабзбуршкој монархији успостављен апсолутизам Александра Баха. Због тога је, кратко време, радио у Министарству просвете, а након тога је поново уређивао Летопис Матице српске. После укидања Баховог апсолутизма у Хабзбуршкој монархији, Суботић се поново активирао у политичком деловању. Постављен је за првог поджупана Сремске жупаније, а након тога и за судију у Загребу. Долазак у Загреб отворио је врата политичком деловању Јована Суботића. Као познати књижевник и културни радник, постао је прва личност Хрватског казалишта у Загребу, које је у то време доживело значајан напредак у свом раду. Својим радом постао је популаран међу хрватским народом и већ 1865. године изабран је за посланика на Хрватском сабору. Као посланик и политичар, Јован Суботић је сматрао да су Срби и Хрвати један народ и да би њихова што већа сарадња допринела лакшој одбрани од политичких притисака који би долазили из Беча или Пеште. Овај став био је основа Суботићевог политичког деловања, а идеје о српско – хрватском јединству дефинисао је још у својим двадесетим годинама. Као један од најважнијих услова у повезивању Срба и Хрвата, Суботић је сматрао признавање ћирилице као равноправног писма на простору Хрватске и Славоније. Своје политичко деловање у Загребу прекинуо је крајем 1867. године. Због тога што је учествовао на Етнографској изложби у Москви, односно скупу свих словенских народа, смењен је са свих јавних функција у Загребу. Напустио је Загреб и прешао је у Београд, а затим у Нови Сад. У Новом Саду је Суботић изабран за председника Матице српске и на том положају ће бити од 1868. до 1872. године, где је оставио значајан траг у раду ове знамените српске институције. Пред крај свог мандата на функцији председника Матице српске, Суботић је покренуо свој лист Народ, у којем је највише говорио о политичкој ситуацији у Аустроугарској. Лист је, због јаке конкуренције и недостатка финансијских средстава, кратко излазио. У то време, Суботић је био и учесник Српских црквено – народних сабора. Био је представник либералне струје, која се супротставила конзервативцима. Након боравка у Новом Саду, Суботић се вратио у Загреб где је поново изабран за посланика на Хрватском сабору и на том месту је остао све до смрти 1886. године. У том периоду боравка у Загребу, дошло је до политичког размимоилажења између Јована Суботића и Светозара Милетића. Суботић је у свом политичком деловању тражио најбољи начин да се оствари његова политичка идеја о јединству српског и хрватског народа. Покушаји у остварењу тог циља ишли су кроз сарадњу са појединим хрватским политичарима. Последњи покушај Јована Суботића био је оснивање Српског самосталног клуба, чији је био председник. Међутим, већу активност на том пољу Суботић није остварио јер је умро почетком 1886. године. Последице његовог политичког деловања осетиле су се на политичкој сцени у Хрватској и Славонији и након његове смрти.

Jovan Subotić (1817 – 1886) bio je jedan od najznačajnijih srpskih političkih predstavnika u Austrougarskoj. Po struci doktor prava i filozofije, bavio se još i književnošću, novinarstvom i radom u pozorištu. Svoje političko delovanje započeo je odmah nakon završenih fakulteta. U svojim dvadesetim godinama postao je urednik Srpskog letopisa, preko kojeg je radio na kulturnom i nacionalnom uzdizanju Srba, s obzirom da se u to vreme pojačala mađarizacija na prostoru Ugarske. Nakon što se povukao sa mesta urednika časopisa Matice srpske, izbila je revolucija 1848. godine u Habzburškoj monarhiji. Jovan Subotić se, odmah po izbijanju nemira, uključio u Srpski pokret. Kao viđeniji Srbin iz Pešte učestvovao je na Majskoj skupštini, a nakon toga bio je član brojnih srpskih delegacija koje su imale za cilj borbu za priznavanje odluka Majske skupštine od strane vladajućih struktura u Habzburškoj monarhiji. Tako je, u toku 1848. godine, boravio na Praškom kongresu, u Beču, Olomucu, Kromjerižu i drugim mestima gde su srpski zahtevi trebali da dobiju potvrdu. Nakon završetka revolucije, Subotić nije mogao da se bavi politikom, jer je u Habzburškoj monarhiji uspostavljen apsolutizam Aleksandra Baha. Zbog toga je, kratko vreme, radio u Ministarstvu prosvete, a nakon toga je ponovo uređivao Letopis Matice srpske. Posle ukidanja Bahovog apsolutizma u Habzburškoj monarhiji, Subotić se ponovo aktivirao u političkom delovanju. Postavljen je za prvog podžupana Sremske županije, a nakon toga i za sudiju u Zagrebu. Dolazak u Zagreb otvorio je vrata političkom delovanju Jovana Subotića. Kao poznati književnik i kulturni radnik, postao je prva ličnost Hrvatskog kazališta u Zagrebu, koje je u to vreme doživelo značajan napredak u svom radu. Svojim radom postao je popularan među hrvatskim narodom i već 1865. godine izabran je za poslanika na Hrvatskom saboru. Kao poslanik i političar, Jovan Subotić je smatrao da su Srbi i Hrvati jedan narod i da bi njihova što veća saradnja doprinela lakšoj odbrani od političkih pritisaka koji bi dolazili iz Beča ili Pešte. Ovaj stav bio je osnova Subotićevog političkog delovanja, a ideje o srpsko – hrvatskom jedinstvu definisao je još u svojim dvadesetim godinama. Kao jedan od najvažnijih uslova u povezivanju Srba i Hrvata, Subotić je smatrao priznavanje ćirilice kao ravnopravnog pisma na prostoru Hrvatske i Slavonije. Svoje političko delovanje u Zagrebu prekinuo je krajem 1867. godine. Zbog toga što je učestvovao na Etnografskoj izložbi u Moskvi, odnosno skupu svih slovenskih naroda, smenjen je sa svih javnih funkcija u Zagrebu. Napustio je Zagreb i prešao je u Beograd, a zatim u Novi Sad. U Novom Sadu je Subotić izabran za predsednika Matice srpske i na tom položaju će biti od 1868. do 1872. godine, gde je ostavio značajan trag u radu ove znamenite srpske institucije. Pred kraj svog mandata na funkciji predsednika Matice srpske, Subotić je pokrenuo svoj list Narod, u kojem je najviše govorio o političkoj situaciji u Austrougarskoj. List je, zbog jake konkurencije i nedostatka finansijskih sredstava, kratko izlazio. U to vreme, Subotić je bio i učesnik Srpskih crkveno – narodnih sabora. Bio je predstavnik liberalne struje, koja se suprotstavila konzervativcima. Nakon boravka u Novom Sadu, Subotić se vratio u Zagreb gde je ponovo izabran za poslanika na Hrvatskom saboru i na tom mestu je ostao sve do smrti 1886. godine. U tom periodu boravka u Zagrebu, došlo je do političkog razmimoilaženja između Jovana Subotića i Svetozara Miletića. Subotić je u svom političkom delovanju tražio najbolji način da se ostvari njegova politička ideja o jedinstvu srpskog i hrvatskog naroda. Pokušaji u ostvarenju tog cilja išli su kroz saradnju sa pojedinim hrvatskim političarima. Poslednji pokušaj Jovana Subotića bio je osnivanje Srpskog samostalnog kluba, čiji je bio predsednik. Međutim, veću aktivnost na tom polju Subotić nije ostvario jer je umro početkom 1886. godine. Posledice njegovog političkog delovanja osetile su se na političkoj sceni u Hrvatskoj i Slavoniji i nakon njegove smrti.