Uticaj adaptiranog programa malog fudbala na sposobnost motornog učenja i psihosocijalni status osoba sa Daunovim sindromom

Abstract

Predmet ovog istraživanja je uticaj sportskih aktivnosti koje su prilagoĎene, odnosno adaptirane ka osobama smetnjama u razvoju. U ovoj istraživačkoj studiji opisan je uticaj adaptiranog programa malog fudbala na sposobnost motornog učenja i psihosocijalni status osoba sa Daunovim sindromom, kao i postignutih efekata jednog takvog tretmana. Cilj istraživanja je bio da se utvrdi da li je i u kojoj meri moguće podići nivo motorike i socijalnih veština osoba sa Daunovim sindromom redovnom četvoromesečnom primenom adaptiranog programa malog fudbala. Primenjeno istraživanje realizovano je kroz 16-nedeljni eksperiment sa dve eksperimentalne i jednom kontrolnom grupom. Ispitanici eksperimentalne grupe 1 (N=5) imali su samo dva treninga fudbala nedeljno, dok su ispitanici eksperimentalne grupe 2 (N=6) imali i jedan dodatni trening u drugoj školi fudbala. Kontrolna grupa nije bila podvrgnuta tretmanu. Procenjene su dve grupe varijabli – motoričke i psihosocijalne. Motoričke varijable su procenjene pomoću tri zadatka sastavljena od elemenata fudbala. Psiho-socijalne varijable su pojedine pozitivne i negativne karakteristike ponašanja u grupi i procenjene su pomoću standardizovanog upitnika TRF (Teacher Report Form). Procena motorike sprovedena je samo za eksperimentalne grupe i to u tri vremenske tačke: pre eksperimenta (pre-test), nakon 8 nedelja (tranzitivno merenje) i na kraju eksperimenta (post-test). Podaci o psihosocijalnom statusu ispitanika eksperimentalnih grupa prikupljeni su pre i posle eksperimenta, a kontrolne grupe samo na kraju eksperimentalnog perioda. Rezultati istraživanja su pokazali da je eksperimentalni tretman doveo do izvesnog poboljšanja motorike ispitanika. Poboljšanja nisu bila istog obima u sva tri motorička zadatka. Najveći napredak ostvaren je u koordinacijski najjednostavnijem zadatku, dok promene u koordinacijski najsloženijem zadatku nisu bile statistički značajne. Obim promena pokazuju da je težina motoričkog zadatka važan didaktički element u tretmanu osoba sa Daunovim sindromom. Statistički je dokazano da su sve promene prvenstveno posledica sistematskog treninga i da ne zavise od broja nedeljnih trenažnih seansi. U obe eksperimentalne grupe ostvaren je značajan napredak psihosocijalnog statusa koje su nakon eksperimentalnog perioda imali bolje rezultate od ispitanika kontrolne grupe u svim psihosocijalnim varijablama (nivo agresivnosti, poremećaji pažnje, nivo anksioznosti i depresije, socijalni problemi). Promene negativnih pokazatelja su više izražene od pozitivnih pokazatelja. Ovaj nalaz otkriva da se dugotrajnim sistematskim vežbanjem osoba sa Daunovim sindromom prvenstveno utiče na smanjenje psihosocijalnih problema, a mnogo manje na razvoj poželjnih osobina.