Analiza životnih priča mađarskih žena u Vojvodini iz aspekta tekstualne lingvistike (Vajdasági magyar nők beszélt nyelvi élettörténetének szövegtani vizsgálata)

Abstract

Tema disertacije je prikazivanje najvažnijih tekstualno-lingvističkih karakteristika usmenih životnih priča na osnovu analize autobiografskih priča mađarskih žena u Vojvodini. Tekstualno-lingvistička analiza je vršena u kognitivno funkcionalnom teorijskom okviru, ali zbog inter- i multidisciplinarnosti teme istraživanje uključuje i rezultate drugih disciplina, npr. onih iz oblasti književnosti, psihologije, sociologije, istorije, analize konverzacije itd. Korpus istraživanja čine zapisi usmenih životnih priča žena objavljenih u knjizi pod nazivom Vajdasági magyar nők élettörténetei (Životne priče Mađarica u Vojvodini). To su zapravo odgovori većeg obima na postavljena pitanja, i možemo ih svrstati u tip teksta dijalogične narative. Knjiga sadrži petnaest životnih priča mađarskih žena iz Vojvodine, raznih starosnih doba i zanimanja, pri čemu dobijamo uvid u društveni status žena tokom XX i XXI veka. Kognitivna tekstualna lingvistika ističe strukturalna i proceduralna svojstva teksta čime se otvaraju nove perspektive u istraživanju teksta. Stvaranje teksta je rezultat mentalnih procesa u umu čoveka. Jedna od glavnih tema disertacije je istraživanje uloge kognitivnih šema i prisećanja u stvaranju životnih priča, posvećujući posebnu pažnju Šankovoj i Abelsonovoj teoriji scenarija i funkciji autobiografskog prisećanja u konstruisanju teksta. Istraživanje tekstualnolingvističke karakteristike životnih priča prikazuje pomoću forme makro nivoa, kao što su ugao posmatranja, vremenska i prostorna struktura. Tačka gledišta, odnosno ugao posmatranja zauzima važnu poziciju u kognitivnoj tekstualnoj lingvistici. Struktura i promena perspektive u životnim pričama istražuje se prvobitno na osnovu deikse, jedne od tekstualno-lingvističke forme mikro nivoa. Hronološki sled događaja u životnim pričama ne poklapa se sa rasporedom događaja u životu pojedinca, odnosno vremenska struktura životnih priča nije potpuno hronološka, nego se može zapaziti i tematsko-asocijativna struktura. Navođenje uspomena prema pojedinim mestima događanja utiče na prostornu strukturu narative, i na taj način postepeno nastaje „životna mapa“ pojedinca. Disertacija između ostalog analizira i način na koji leksičko ponavljanje i koreferentni jezički elementi doprinose povezanosti teksta, a bavi se i stilskom analizom životnih priča, posvećujući posebnu pažnju kognitivnoj metafori koja predstavlja jednu od centralnih pojmova kognitivne lingvistike. S obzirom na činjenicu da su ove životne priče nastale u dijalogičnoj komunikativnoj situaciji, otkrivanju tekstualnih lingvističkih karakteristika istih doprinosi i istraživanje funkcije životnih priča u komunikativnoj interakciji. Disertacija ujedno potvrđuje da se kognitivno funkcionalno shvatanje može uspešno koristiti u opisivanju govornih životnih priča.