Уговор о факторингу

Abstract

У савременим условима пословања привредни субјекти и компаније сусрећу се са различитим врстама изазова који отежавају пословање или га макар усложњавају. Већина тих изазова је повезано са финансијама и проблемима ликвидности и финансирања производње или покретања нових погона или проширења производње. Кључ доброг управљања организације је у изналажењу решења за проблем како премостити дисбаланс између прилива и одлива финансијских средстава односно како покрити привремени или трајан пословни дефицит. Управљачки одбор мора све опције узети у разматрање, поред класичних начина финансирања у пракси се јављају нови, савремени, као алтернатива и са различитом врстом ризика али и трошкова и они дају привредним друштвима нове могућности. Један од тих начина је свакако факторинг односно уговор о факторингу. Уговор о факторингу представља творевину аутономног права и у великом броју земаља, укључујући и Републику Србију до 2013. године, није био регулисан националним законодавством. Тако су извори права за овај уговор били општи услови пословања факторинг компанија, типски и формални уговори и општа правила уговорног права, односно уговора робног промета. Уговор о факторингу је био неименовани уговор, али формалан (захтевала се писмена форма), теретни уговор са трајним извршењем престације, односно успостављао се трајни правни однос између уговорних страна. Оваква ситуација је у Републици Србији постојала све до доношења Закона о факторингу („Службени гласник РС“ бр. 62/2013 и 30/2018), када се овом уговору може додати још једна карактеристика, а то је да је Уговор о факторингу правни уговор, односно да је заснован на Закону и да је управо Закон о факторингу његов извор права. У литератури се често наводи још једна карактеристика уговора о факторингу, а то је да је овај уговор мешовит, односно да садржи елементе више других уговора, као што су уговор о цесији, уговор о есконтном кредиту, уговор о гаранцији, уговор о делу и уговор о комисионом послу. Иако Закон регулише сам појам уговора о факторингу, он је првобитно настао и развио се у теорији, као потреба да би се и фактички приступило његовој реализацији. Тако се уговор о факторингу одређује као уговор о продаји недоспелог потраживања фактору од стране привредног субјекта . Његов основни смисао је да се привредним субјектима обезбеде потребна готова новчана средства када се остваривање потраживања, по правилу, може остварити у релативно дужем временском периоду са присутним ризиком наплативости. Из претходног призилазе и основне функције уговора о факторингу, а то су: 1) del credere функција или функција осигурања кредита; 2) услужна функција или управљачка функција, тј. пружање стручних услуга у погледу остваривања потраживања према трећим лицима и 3) функција финансирања, тј. функција обезбеђивања готовинског новца . Поједини аутори у факторингу, као послу финансирања краткорочних потраживања виде претходне функције, али систематизоване у четири, а не три групе и то: 1) финасирање клијента на основу зајма уступиоцу или путем аванса датог клијенту (авансно финансирање) или на основу продаје потраживања фактору (дисконтно финансирање); 2) наплата потраживања; 3) преузимање ризика (обезбеђење) наплате потраживања и 4) услужна функција (књиговодствене, евиденционе, саветодавне и друге услуге . Из претходног произилази и значај који уговор о факторингу има, посебно за мала и средња привредна друштва и њихов опстанак на тржишту. Сматра се да је уговор о факторингу, од свог настанка, па до данас, правни посао који се највише прилагодио пословној пракси, па се временом мењала, како causa посла, тако и функције факторинга, његова уговорна техника, као и својинско-правна димензија уговора оличена у куповини потраживања или преузимању потраживања као обезбеђења зајма или аванса датог уступиоцу од стране фактора . То непрестано „мутирање“ и прилагођавање овог уговора потребама привреде, може се приписати томе што је овај уговор управо творевина привредне праксе и што је веома дуго био изван законске регулативе, па је постојао простор за прилагођавање који није ометан императивним нормама. Са друге стране, то је доносило и извесне ризике, обзиром на то да није постојао јасно и прецизно утврђен механизам заштите уговорних страна. Предмет истраживања овог рада постаје све актуелнији са повећањем значаја који мала и средња привредна друштва имају на тржишту. Наиме, ако уговор о факторингу поставимо тако да он представља облик финансирања обртног капитала управо за мала и средња привредна друштва, као категорије високо ризичних дужника, са хроничним недостатком обртног капитала и недовољном информационом укљученошћу у окружење, онда је факторинг посао пружа низ предности овим привредним субјектима. Наравно, значај факторинг посла није мали ни код других компанија, посебно код краткорочних потешкоћа које се управо са уговором о факторингу веома једноставно могу премостити. У овом раду, Уговор о факторингу ће бити сагледан у свом укупном дејству који производи, не само за уговорне стране, фактора и уступиоца, већ и на тржиште на коме они делују, те рефлексије које овај правни посао може имати у привредном пословању. Наведено неће моћи бити у потпуности истражено ако се претходно не сагледа историјски развој факторинга, и промене кроз промене у начину привређивања, те правна природа уговора о факторингу, извори, функције и врсте, начин и технике склапања уговора, права и обавезе уговорних страна, престанак уговора и надзор над његовом реализацијом. Такође, истражиће се и могућности даљег развоја уговора о факторингу, како у свету тако и код нас. Уз помоћ доступних извора информација пре свега од специјализованих агенција које се изворно баве склапањем уговора о факторингу или посредовањем у њиховом склапању сагледаћемо све карактеристике предметног односа и све његове правне и све друге карактеристике. Истраживањем ће се покушати боље и обухватније сагледати распрострањеност факторинга у земљама региона, те утврдити евентуалне сличности и разлике са стањем и карактеристика факторинга у Републици Србији.

U savremenim uslovima poslovanja privredni subjekti i kompanije susreću se sa različitim vrstama izazova koji otežavaju poslovanje ili ga makar usložnjavaju. Većina tih izazova je povezano sa finansijama i problemima likvidnosti i finansiranja proizvodnje ili pokretanja novih pogona ili proširenja proizvodnje. Ključ dobrog upravljanja organizacije je u iznalaženju rešenja za problem kako premostiti disbalans između priliva i odliva finansijskih sredstava odnosno kako pokriti privremeni ili trajan poslovni deficit. Upravljački odbor mora sve opcije uzeti u razmatranje, pored klasičnih načina finansiranja u praksi se javljaju novi, savremeni, kao alternativa i sa različitom vrstom rizika ali i troškova i oni daju privrednim društvima nove mogućnosti. Jedan od tih načina je svakako faktoring odnosno ugovor o faktoringu. Ugovor o faktoringu predstavlja tvorevinu autonomnog prava i u velikom broju zemalja, uključujući i Republiku Srbiju do 2013. godine, nije bio regulisan nacionalnim zakonodavstvom. Tako su izvori prava za ovaj ugovor bili opšti uslovi poslovanja faktoring kompanija, tipski i formalni ugovori i opšta pravila ugovornog prava, odnosno ugovora robnog prometa. Ugovor o faktoringu je bio neimenovani ugovor, ali formalan (zahtevala se pismena forma), teretni ugovor sa trajnim izvršenjem prestacije, odnosno uspostavljao se trajni pravni odnos između ugovornih strana. Ovakva situacija je u Republici Srbiji postojala sve do donošenja Zakona o faktoringu („Službeni glasnik RS“ br. 62/2013 i 30/2018), kada se ovom ugovoru može dodati još jedna karakteristika, a to je da je Ugovor o faktoringu pravni ugovor, odnosno da je zasnovan na Zakonu i da je upravo Zakon o faktoringu njegov izvor prava. U literaturi se često navodi još jedna karakteristika ugovora o faktoringu, a to je da je ovaj ugovor mešovit, odnosno da sadrži elemente više drugih ugovora, kao što su ugovor o cesiji, ugovor o eskontnom kreditu, ugovor o garanciji, ugovor o delu i ugovor o komisionom poslu. Iako Zakon reguliše sam pojam ugovora o faktoringu, on je prvobitno nastao i razvio se u teoriji, kao potreba da bi se i faktički pristupilo njegovoj realizaciji. Tako se ugovor o faktoringu određuje kao ugovor o prodaji nedospelog potraživanja faktoru od strane privrednog subjekta . NJegov osnovni smisao je da se privrednim subjektima obezbede potrebna gotova novčana sredstva kada se ostvarivanje potraživanja, po pravilu, može ostvariti u relativno dužem vremenskom periodu sa prisutnim rizikom naplativosti. Iz prethodnog prizilaze i osnovne funkcije ugovora o faktoringu, a to su: 1) del credere funkcija ili funkcija osiguranja kredita; 2) uslužna funkcija ili upravljačka funkcija, tj. pružanje stručnih usluga u pogledu ostvarivanja potraživanja prema trećim licima i 3) funkcija finansiranja, tj. funkcija obezbeđivanja gotovinskog novca . Pojedini autori u faktoringu, kao poslu finansiranja kratkoročnih potraživanja vide prethodne funkcije, ali sistematizovane u četiri, a ne tri grupe i to: 1) finasiranje klijenta na osnovu zajma ustupiocu ili putem avansa datog klijentu (avansno finansiranje) ili na osnovu prodaje potraživanja faktoru (diskontno finansiranje); 2) naplata potraživanja; 3) preuzimanje rizika (obezbeđenje) naplate potraživanja i 4) uslužna funkcija (knjigovodstvene, evidencione, savetodavne i druge usluge . Iz prethodnog proizilazi i značaj koji ugovor o faktoringu ima, posebno za mala i srednja privredna društva i njihov opstanak na tržištu. Smatra se da je ugovor o faktoringu, od svog nastanka, pa do danas, pravni posao koji se najviše prilagodio poslovnoj praksi, pa se vremenom menjala, kako causa posla, tako i funkcije faktoringa, njegova ugovorna tehnika, kao i svojinsko-pravna dimenzija ugovora oličena u kupovini potraživanja ili preuzimanju potraživanja kao obezbeđenja zajma ili avansa datog ustupiocu od strane faktora . To neprestano „mutiranje“ i prilagođavanje ovog ugovora potrebama privrede, može se pripisati tome što je ovaj ugovor upravo tvorevina privredne prakse i što je veoma dugo bio izvan zakonske regulative, pa je postojao prostor za prilagođavanje koji nije ometan imperativnim normama. Sa druge strane, to je donosilo i izvesne rizike, obzirom na to da nije postojao jasno i precizno utvrđen mehanizam zaštite ugovornih strana. Predmet istraživanja ovog rada postaje sve aktuelniji sa povećanjem značaja koji mala i srednja privredna društva imaju na tržištu. Naime, ako ugovor o faktoringu postavimo tako da on predstavlja oblik finansiranja obrtnog kapitala upravo za mala i srednja privredna društva, kao kategorije visoko rizičnih dužnika, sa hroničnim nedostatkom obrtnog kapitala i nedovoljnom informacionom uključenošću u okruženje, onda je faktoring posao pruža niz prednosti ovim privrednim subjektima. Naravno, značaj faktoring posla nije mali ni kod drugih kompanija, posebno kod kratkoročnih poteškoća koje se upravo sa ugovorom o faktoringu veoma jednostavno mogu premostiti. U ovom radu, Ugovor o faktoringu će biti sagledan u svom ukupnom dejstvu koji proizvodi, ne samo za ugovorne strane, faktora i ustupioca, već i na tržište na kome oni deluju, te refleksije koje ovaj pravni posao može imati u privrednom poslovanju. Navedeno neće moći biti u potpunosti istraženo ako se prethodno ne sagleda istorijski razvoj faktoringa, i promene kroz promene u načinu privređivanja, te pravna priroda ugovora o faktoringu, izvori, funkcije i vrste, način i tehnike sklapanja ugovora, prava i obaveze ugovornih strana, prestanak ugovora i nadzor nad njegovom realizacijom. Takođe, istražiće se i mogućnosti daljeg razvoja ugovora o faktoringu, kako u svetu tako i kod nas. Uz pomoć dostupnih izvora informacija pre svega od specijalizovanih agencija koje se izvorno bave sklapanjem ugovora o faktoringu ili posredovanjem u njihovom sklapanju sagledaćemo sve karakteristike predmetnog odnosa i sve njegove pravne i sve druge karakteristike. Istraživanjem će se pokušati bolje i obuhvatnije sagledati rasprostranjenost faktoringa u zemljama regiona, te utvrditi eventualne sličnosti i razlike sa stanjem i karakteristika faktoringa u Republici Srbiji.

In today's business environment, businesses and companies face different types of challenges that make it difficult or at least complicate business. Most of these challenges are related to the finances and problems of liquidity and financing of production or start-up of new plants or expansion of production. The key to good organization management is finding a solution to the problem of how to bridge the imbalance between financial inflows and outflows, or how to cover a temporary or permanent business deficit. The Management Board must consider all options, in addition to the classic methods of financing, new, contemporary, alternative and with different types of risks and costs are emerging in practice, and they give companies new opportunities. One of these ways is certainly factoring, that is, a factoring contract. The factoring contract is a creation of autonomous law and in many countries, including the Republic of Serbia until 2013, was not regulated by national legislation. Thus, the sources of law for this contract were the general conditions of business of factoring companies, standard and formal contracts, and general rules of contract law, that is, the contract of goods traffic. The factoring contract was an unnamed contract, but a formal (a written form was required), a freight contract with a permanent performance of the prestation, that is, a permanent legal relationship was established between the parties. This situation existed in the Republic of Serbia until the adoption of the Factoring Law (RS Official Gazette 62/2013 and 30/2018), when another characteristic can be added to this contract, namely that the Factoring Agreement is a legal contract , that is, it is based on the Law and that the Factoring Act is its source of law. Another feature of the factoring contract is often cited in the literature, which is that it is mixed, that is, contains elements of several other contracts, such as a cession, a discount loan, a guarantee contract, a work contract, and a contract. about the commission business. Although the Law regulates the very concept of factoring contracts, it was originally created and developed in theory, as a need to actually approach its implementation. Thus, a factoring contract is defined as a contract for the sale of an outstanding factor to a factor by an entity. Its basic purpose is to provide the business entities with the necessary cash when the receivables, as a rule, can be realized over a relatively long period of time with the risk of collectability present. From the previous, the basic functions of the factoring contract are as follows: 1) del credere function or credit insurance function; 2) service function or control function, i.e. the provision of professional services in relation to the realization of claims against third parties and 3) financing function, ie. the function of providing cash . Some authors, in factoring, see the previous functions as a business of financing short-term receivables, but classified in four, not three, groups: 1) financing the client on the basis of a loan to the assignor or through an advance given to the client (advance financing) or by selling the receivable to a factor (discount financing); 2) collection of claims; 3) assuming the risk (security) of debt collection and 4) service function (bookkeeping, records, advisory and other services . The foregoing also shows the importance of the factoring contract, especially for small and medium-sized companies and their survival in the market. The factoring contract, since its inception, and until today, is considered to be the most legal business adjusted to the business practice, and over time, both the causation of the business and the factoring function changed, its contractual technique, as well as the property-legal dimension of the contract embodied in the purchase of receivables or the taking over of receivables as security for the loan or advance given to the assignee by the factor . This constant "mutation" and adaptation of this contract to the needs of the economy can be attributed to the fact that this contract is a creation of economic practice and that it has been outside the legislation for a very long time, so there was room for adjustment, which was not hindered by imperative norms. On the other hand, it also brought some risks, since there was no clearly and precisely established mechanism for the protection of the contracting parties. The subject matter of this paper is becoming increasingly relevant with the increasing importance of small and medium-sized companies in the market. Namely, if we set the factoring contract so that it represents a form of working capital financing for small and medium-sized companies, as categories of high-risk debtors, with a chronic lack of working capital and insufficient information involvement in the environment, then the factoring business offers a number of advantages to these companies. subjects. Of course, the importance of factoring is not small in other companies, especially in the short-term difficulties that can be easily overcome with a factoring contract. Factoring Agreement will be considered in its overall effect, producing not only the contracting parties, factors and assignees, but also the market in which they operate, and the reflections that this legal business may have on business. The foregoing will not be fully explored unless the historical development of factoring has been previously considered, and changes through changes in the mode of business, and the legal nature of factoring contracts, sources, functions and types, manner and techniques of contracting, rights and obligations of the parties, termination contract and overseeing its implementation. Also, the possibilities of further development of factoring contracts will be explored, both in the world and in our country. With the help of available sources of information, especially from specialized agencies that are originally engaged in the conclusion of factoring contracts or mediation in their conclusion, we will look at all the characteristics of the relationship and all its legal and other characteristics. The research will try to better and more comprehensively examine the prevalence of factoring in the countries of the region, and to identify possible similarities and differences with the situation and characteristics of factoring in the Republic of Serbia.