Јован Христић, профил драмског писца и теоретичара у оквирима модерног класицизма

Abstract

Намера студије јесте темељна и свеобухватна анализа драма Јована Христића (Чисте руке (1960), Орест (1961), Савонарола и његови пројатељи (1965), Седморица: како бисмо их данас читали (1968), Тераса (1971)) и теоријске драмске парадигме у њиховој корелацији у циљу осветљавања профила ствараоца и теоретичара у саображaвању шифрама модерног класицизма. Испитивање драмских рукописа подразумева литерарно драматуршки приступ у одређивању тематско-мотивских одредница, жанровских и стилских особености, језичког израза, карактеризације ликова, кореспондендирање са митским обрасцима и драмским предлошцима који инкорпорирају мит за основицу. Истраживање кључних теоријских упоришта је усмерено на проблематизовање аутентичних рефлексија о карактеру драмске ситуације, драмског дијалога, односа драме и представе, традиције и авангарде, улоге редитеља и читаоца/ гледаоца, о трагедији и трагичком, митском у драмској књижевности, интертекстуалности у доследној формули усаглашавања традиционалног и савременог. У оквиру фокуса на теоријски дискурс о драми и позоришту примењено је имплицитно распознавање Христићеве особене антиметодске теоријске оријентације у његовој оптици српске и светске драмске књижевности. Посебан акценат у анализи два хоризонта његове духовне праксе – стваралачке и теоријске стављен је на постојаност духовних и референцијалних пунктова, што је у времену доминације стратегија фрагментарности и релативитета учврстило линију конструктивизма у драмској рецепцији.

Namera studije jeste temeljna i sveobuhvatna analiza drama Jovana Hristića (Čiste ruke (1960), Orest (1961), Savonarola i njegovi projatelji (1965), Sedmorica: kako bismo ih danas čitali (1968), Terasa (1971)) i teorijske dramske paradigme u njihovoj korelaciji u cilju osvetljavanja profila stvaraoca i teoretičara u saobražavanju šiframa modernog klasicizma. Ispitivanje dramskih rukopisa podrazumeva literarno dramaturški pristup u određivanju tematsko-motivskih odrednica, žanrovskih i stilskih osobenosti, jezičkog izraza, karakterizacije likova, korespondendiranje sa mitskim obrascima i dramskim predlošcima koji inkorporiraju mit za osnovicu. Istraživanje ključnih teorijskih uporišta je usmereno na problematizovanje autentičnih refleksija o karakteru dramske situacije, dramskog dijaloga, odnosa drame i predstave, tradicije i avangarde, uloge reditelja i čitaoca/ gledaoca, o tragediji i tragičkom, mitskom u dramskoj književnosti, intertekstualnosti u doslednoj formuli usaglašavanja tradicionalnog i savremenog. U okviru fokusa na teorijski diskurs o drami i pozorištu primenjeno je implicitno raspoznavanje Hristićeve osobene antimetodske teorijske orijentacije u njegovoj optici srpske i svetske dramske književnosti. Poseban akcenat u analizi dva horizonta njegove duhovne prakse – stvaralačke i teorijske stavljen je na postojanost duhovnih i referencijalnih punktova, što je u vremenu dominacije strategija fragmentarnosti i relativiteta učvrstilo liniju konstruktivizma u dramskoj recepciji.