Улога и значај ванкривичних субјеката у политици сузбијања криминалитета

Abstract

Креирање мера политике сузбијања криминалитета које ће дати најбоље резултате у борби са овом негативном друштвеном појавом, заокупља пажњу научне и стручне јавности. Нарочито је то случај у последњe две деценије када је дошло до експанзије појединих облика организованог криминала као што су тероризам, трговина људима, трговина оружјем, прање новца и сл. Пажња свих релевантних субјеката једне државе, али и међународне заједнице усмерена је на налажење најбољих решења која ће последице криминалитета свести на најмању могућу меру. Поставка овог рада заснива се на теоријском објашњењу узрока криминалитета и појмовном разграничењу, као и емпиријској студији којом смо тежили показати улогу и значај ванкривичних субјеката, којима се придаје све већи значај, у креирању мера политике сузбијања криминалитета. Кључна теоријска, истраживачка и практична сазнања о улози школе, невладиних организација, медија, локалне заједнице и служби социјалне заштите у спречавању и сузбијању криминалитета, сумирана су и критички анализирана у теоријском делу дисертације. Дат је преглед теоријских основа и дефиниција основних појмова које се тичу криминалитета и појединих његових облика као и објашње етиологије криминалног понашања. У другом делу рада приказани су резултати истраживачке студије чији је циљ био сагледати стање ванкривичних субјеката у нашем друштву из угла самих стручњака који се налазе у тим установама и организацијама. Анкетирано је 250 стучњака, по 50 из сваке од 5 типова ванкривичних установа и организација (школа, Центар за социјални рад, медији, органи локалне заједнице и невладине организације). Резултати студије показују да сарадња између ванкривичних субјеката није на задовољавајућем нивоу као и да нема јасних смерница и норматива за ту сарадњу, такође је сарадња са кривичним субјектима недовољна за постизање бољих и озбиљнијих резултата пре свега на пољу превенције криминалитета. Основни разлози за такво стање, према добијеним резултатима, су нестручност, непрофесионалност, одуство заједничких активности, недостатак средстава и кадра, незаинтересованост, недовољна подршка државе у реализацији програмских активности. Несумњиво је да су потенцијали ових субјеката, нарочито на пољу превенције криминалитета, којој се у међународној пракси све више поклања пажња, изузетно велики али је и чињеница, коју је и показала реализована студија, да је њихов утицај на креирање мера за сузбијање криминалитета, миноран и недовољан. На основу приказа добијених резултата, сазнања до којих је студија дошла као и поређењем са сличним студијама у другим земљама, дате су смернице и препоруке за будуће деловање ових субјеката.

Kreiranje mera politike suzbijanja kriminaliteta koje će dati najbolje rezultate u borbi sa ovom negativnom društvenom pojavom, zaokuplja pažnju naučne i stručne javnosti. Naročito je to slučaj u poslednje dve decenije kada je došlo do ekspanzije pojedinih oblika organizovanog kriminala kao što su terorizam, trgovina ljudima, trgovina oružjem, pranje novca i sl. Pažnja svih relevantnih subjekata jedne države, ali i međunarodne zajednice usmerena je na nalaženje najboljih rešenja koja će posledice kriminaliteta svesti na najmanju moguću meru. Postavka ovog rada zasniva se na teorijskom objašnjenju uzroka kriminaliteta i pojmovnom razgraničenju, kao i empirijskoj studiji kojom smo težili pokazati ulogu i značaj vankrivičnih subjekata, kojima se pridaje sve veći značaj, u kreiranju mera politike suzbijanja kriminaliteta. Ključna teorijska, istraživačka i praktična saznanja o ulozi škole, nevladinih organizacija, medija, lokalne zajednice i službi socijalne zaštite u sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta, sumirana su i kritički analizirana u teorijskom delu disertacije. Dat je pregled teorijskih osnova i definicija osnovnih pojmova koje se tiču kriminaliteta i pojedinih njegovih oblika kao i objašnje etiologije kriminalnog ponašanja. U drugom delu rada prikazani su rezultati istraživačke studije čiji je cilj bio sagledati stanje vankrivičnih subjekata u našem društvu iz ugla samih stručnjaka koji se nalaze u tim ustanovama i organizacijama. Anketirano je 250 stučnjaka, po 50 iz svake od 5 tipova vankrivičnih ustanova i organizacija (škola, Centar za socijalni rad, mediji, organi lokalne zajednice i nevladine organizacije). Rezultati studije pokazuju da saradnja između vankrivičnih subjekata nije na zadovoljavajućem nivou kao i da nema jasnih smernica i normativa za tu saradnju, takođe je saradnja sa krivičnim subjektima nedovoljna za postizanje boljih i ozbiljnijih rezultata pre svega na polju prevencije kriminaliteta. Osnovni razlozi za takvo stanje, prema dobijenim rezultatima, su nestručnost, neprofesionalnost, odustvo zajedničkih aktivnosti, nedostatak sredstava i kadra, nezainteresovanost, nedovoljna podrška države u realizaciji programskih aktivnosti. Nesumnjivo je da su potencijali ovih subjekata, naročito na polju prevencije kriminaliteta, kojoj se u međunarodnoj praksi sve više poklanja pažnja, izuzetno veliki ali je i činjenica, koju je i pokazala realizovana studija, da je njihov uticaj na kreiranje mera za suzbijanje kriminaliteta, minoran i nedovoljan. Na osnovu prikaza dobijenih rezultata, saznanja do kojih je studija došla kao i poređenjem sa sličnim studijama u drugim zemljama, date su smernice i preporuke za buduće delovanje ovih subjekata.

Creating policy measures of crime prevention that will give the best results in the fight against this negative social phenomenon, attracts attention of the scientific and professional public. This is particularly the case in the last two decades when there has been an expansion of certain forms of organized crime such as terrorism, human trafficking, arms trading, money laundering, etc. The attention of all relevant subjects of a state or international community is focused on finding the best solutions that will minimize the consequences. The setting of this work paper is based on a theoretical explanation of the causes of crime and conceptual delineation, as well as an empirical study aimed at demonstrating the role and significance of other stakeholders of crime, which are becoming more and more important, in the creation measures to combat crime. Key theoretical, research and practical knowledge of the role of schools, NGOs, media, local communities and social protection services in preventing and combating crime have been summarized and critically analyzed in the theoretical part of the dissertation. An overview of the theoretical bases and definitions of basic concepts concerning criminality and some of its forms as well as the common etiology of criminal behavior is also included. The second part of this document, presents the results of a research study aimed at examining the situation of these subjects in our society from the perspective of the experts themselves in those institutions and organizations. A total of 250 experts were surveyed, 50 from each of the 5 types of these mentioned institutions and organization (school, Center for Social Work, media, local community bodies and non-governmental organizations). The results of the study shows that cooperation between institutions that directly apply laws and other stakeholders of crime is not at a satisfactory level, and that there are no clear guidelines and norms for this cooperation, also cooperation with criminal actors is insufficient to achieve better and more serious results primarily in the field of crime prevention. The main reasons for such a situation, according to the results obtained, are inexperience, lack of professionalism, the abandonment of joint activities, lack of funds and staff, lack of interest, insufficient state support in the implementation of program activities. It is clear that the potentials of these entities, especially in the field of crime prevention is high, but the fact is that their influence on the creation of measures for the fight against crime is petty and insufficient. Guidelines and recommendations for future activities of these subjects are given based on the presentation of the obtained results, the findings of the study and comparison with similar studies in other countries.