Pojam vremena u Bergsonovoj i Huserlovoj filozofiji

Abstract

Predmet istraživanja određen je kao pojam vremena u Bergsonovoj i Huserlovoj filozofiji. Polazna tačka je tvrdnja prema kojoj se filozofije temporalnosti kolebaju između strategija atemporalizacije i redukcije vremenitosti na nešto unutarvremensko. Ta aporetična logika se rekonstruiše u Bergsonovim delima, sa posebnim osvrtom na Ogled o neposrednim činjenicama svesti, Materiju i pamćenje, Stvaralačku evoluciju, Trajanje i simultanost i Dva izvora morala i religije, odnosno u Huserlovim delima, naročito u Predavanjima o fenomenologiji unutrašnje vremenske svesti, Bernau manuskriptima i C-manuskriptima. Ovaj rad se fokusira na glavne konceptualne dileme i teškoće, ne zanemarujući pritom komparativnu perspektivu, odnosno istorijsko-filološku analizu o razvoju pojedinih termina. U kontekstu Bergsonove filozofije se posebna pažnja posvećuje problemu kvalitativnog mnoštva, neposrednosti apsoluta, pojmu kretanja i prostora, kritici simbolizacije, odnosno Kantovoj filozofiji. Zatim se analiziraju različite dimenzije trajanja, naime, sadašnjost kao pragmatična aktuelnost, virtuelna prošlost po sebi i nepredvidiva, kreativna budućnost. Bergsonova filozofija trajanja je ujedno predstavljena i kao filozofija života, odnosno kao kritika teorije relativnosti. Na kraju se prikazuju Hajdegerove i Romanove – u velikoj meri jednostrane i neopravdane – kritike na račun Bergsonovog shvatanja temporalnosti, kao i etičke, religijske i društvene posledice pojma tranjanja. Naredno poglavlje se fokusira na Huserlovu filozofiju vremena, imajući u vidu specifičnosti fenomenološke pojmovne strategije, te način na koji ona tematizuje razliku između konstitutivnih slojeva i konstituisanih sadržaja vremenitosti. Zatim se pomenuta razlika interpretira kao razmak između prautiska, retencionalnosti i protencionalnosti kao struktuirajuće funkcije i kao temporalizovane datosti. Rad se usredsređuje i na Huserlovu kritiku Brentanove teorije vremena, na problem objektivnog vremena i prostornosti, zatim na teškoću sheme zahvatanja i sadržaja zahvata. Apsolutna vremenitost, metafore toka i strujanja, odnosno dilema osadašnjenja se analiziraju ne gubeći iz vida Huserlovu samokritiku i način na koji je revidirao svoje stavove. Na kraju, Merlo-Ponti, Anri, Frank i Levinas su izdvojeni kao interpretatori Huserlove fenomenologije vremena čije kritike mogu biti plodne i u pogledu savremene filozofije vremena, ali koje nose sa sobom opasnost redukcije vremenitosti na nešto unutarvremensko.