Квантификација и егзистенција : проблеми егзистенцијалне квантификације у српском и енглеском језику

Abstract

Проблем егзистенције се у лингвистици разматра у оквиру два друга проблема: 1) Које реченице су егзистенцијалне? 2) Који квантификатори се могу појавити у егзистенцијалним реченицама? Што се логике тиче, прво питање је формулисано пре као 3) шта егзистанцијална реченица тврди као пропозиција? Иако се одговори разликују, заједничко им је становиште да постоји прототип егзистенцијалне реченице, односно да треба испитивати само одређене егзистенцијалне глаголе. Тако се у енглеском испитује глагол бити (be), а у српском глагол имати, форма има. Скоро опште је прихваћено да уколико се испитују реченице у којима је главни глагол ''постојати''(exist), да резултати могу бити само тривијални, стога су такве анализе изузетно ретке. Међутим, пошто је наша основна хипотеза (заснована на Бондаренковом становишту) да су глаголи носиоци реализације категорије егзистенције, где је глагол постојати (exist) основни егзистенцијални глагол, наша анализа почиње с реченицама у којима је главни глагол управо глагол постојати. Упоређујући ''базичне'' и ''проширене'' реченице с постојати, имати (било) и бити (be) као главним глаголима, дошли смо до следећих резултата: 1) Глаголи постојати, има (било) и бити (be) покривају различите слојеве ''егзистенције''; први слој се односи на све (everything) као било које нешто што припада једном од могућих скупова, скупу чији су елементи директно ''бројиви'' или скупу чији су елементи индиректно бројиви, након што је дата ''мера'' (''мерљив'' скуп елемената) и који носи глагол постојати; глаголи има за српски и бити (be) за енглески, првенствено се односе на посебно нешто, које припада једном од поменутих скупова, где се уводи слој ''људско'', тј. уводи се ''мера'', првенствено за време и простор; у овом слоју, у оба језика, глагол бити, има и посебне функције: специфичније се одређује ''мера'' за време, уводи се 'стање' и ''догађај'', чиме се омогућава појава трећег слоја који носе ''глаголи Догађања''; на трећем слоју ''егзистенција'' се одређује као конкретно (живо, неживо) и апстрактно, посебно и опште, као сви(all ) које је једна целина, догађај. 2) Реченична форма се такође мења, од персоналне ''проширене'' реченице с глаголом постојати на 'безличну' ''проширену'' реченицу с глаголима имати(било) и бити (be), односно, на 'безличне' реченице с глаголима Догађања. 3) Иако два језика показују разлике с обзиром на граматичка решења облика ''проширене'' егзистенцијалне реченице с поменутим глаголима као и на функције које се придодељују глаголу бити, видљиво је да категорија егзистенције, када је реализована глаголима, има бар три слоја значења; у првом слоју ''постојање'' је првенствено припадање, у другом је ''примерковање'', док се у трећем може одредити као врста ''догађаја'' који може бити сложен или једноставан. 4) Што се тиче квантификатора, примећујемо да иако за сваки слој можемо издвојити ''типичне'' квантификаторе, узето у целини, ''егзистенција'' укључује појаву свих позитивних квантификатора. 5) Ако прихватимо да су егзистенцијални глаголи примарни носиоци реализације категорије егзистенције у оба језика, oнда такође можемо прихватити и становиште по коме су сви ''позитивни квантификатори'' егзистенцијални, али и да њихово специфично појављивање и њихова функција зависе од слоја егзистенције који је у питању.

In linguistics, the problem of existence is explored within two other problems: 1) Which sentences are the existential ones? 2) Which quantifiers can appear in existential sentences? Regarding logics, the first question is formulated as 3) what does the existential sentence state as a proposition? Though the answers are different, there is a common opinion on what the prototype of an existential sentence is, or, which verbs are to be investigated. So, for English it is verb be, and for Serbian, verb имати (have), its form има. Generally, it is supposed that if we analyse sentences that have exist as their main verb, the results can only be trivial and hence, this kind of analysis is extremely rear. Nevertheless, as we have accepted the hypothesis, based on Bondarenko's statement, that category of existence is primarily realized by verbs where verb exist is the basic existential verb, we started our analysis with sentences containing exist as the main verb. Comparing bare and ''extended'' sentences with exist, има (have), било, and be as the main verbs, we got the following results: 1) Verbs exist, има (било), and be cover different layers of ''existence''. The first, carried by verb exist, refer to everything (све) as any thing that belongs either to the set of elements that can be directly ''counted'' or to the set of elements that can be indirectly counted, after being ''measured''. Verb има (have) for Serbian and verb be for English, refer primarily to particular something, belonging to one of the mentioned sets, introducing the layer of ''human'', i.e. the measure, especially for time and space; for both languages, verb be also specifies the measure for time, introduces ‗state‘ and a new layer as ''event'', so enabling ''Event verbs'' to appear, referring to ''existence'' as concrete (animate or inanimate) and abstract, particular and general, to all(сви) as a whole, or an ''event''. 2) The form of the sentences is also changed, from personal ''extended'' sentences containing verb exist to ''impersonal'' sentences containing verbs има (било) and be, so as the ''impersonal'' sentences carried by Event verbs. 3) Though differences between two languages, regarding grammatical form of the ''extended'' sentences so as the functions assigned to verb be, are obvious, still, it is clear that category of existence, if realized by verbs, containing several layers, has different meaning depending on its layer: at the first layer, the meaning of ''exist'' is to belong; at the second, the meaning of ''exist'' is to be instantiated, and at the third, ''exist'' is defined as some sort of ''event'', simple or complex. 4) Regarding quantifiers, we can notice that at each of the layers, some specific quantifiers prevail, but taking into account all layers of the ''existence'', all sorts of quantifiers are included. 5) To sum it up, if we accept that existential verbs realize ''existence'', than we can also accept that all ''positive'' quantifiers are existential, and that their specific appearance and function depend on the layer of ''еxistence'' in question.