Теологија као трансцендентална антропологија у делу Карла Ранера

Abstract

Циљ овог рада је анализа и критичка процена трансцендентално-антрополошког метода који је развио Карл Ранер. Ранеров позив на антрополошки обрт настаје као одговор на исправно уочени проблем да савремени човек има великих тешкоћа са разумевањем смисла црквеног учења. Овај проблем настаје како због тога што је ово учење изражено традиционалним терминима који су у међувремену променили значење или потп уно испали из употребе, тако и због небивале експлозије открића и акумулације знања које су у ХХ веку задесиле како теологију тако и друге области људског интересовања, што је свет увело у фазу несавладивог плурализма. Управо зато је Ранер сматрао да је једини могући пут којим теологија може кренути тај да се развија као (трансцендентална) антропологија. Другим речима, потребно је да теологија покаже да оно што проповеда човеку њему није сасвим спољашње и страно, већ да долази као испуњење исконских тежњи његовог бића. Како би било јасније зашто Ранер сматра да је овакву антропологизацију теологије могуће извести, у другом поглављу рада се испитују корени његовог трансценденталног пројекта. Први битан корен ове идеје налази се у Ранеровом философском учењу. Укратко је изложена његова философска антропологија, у којој Ранер, анализирајући примарно човекове сазнајне процесе, износи слику човека као духовног и материјалног бића, структурисаног тако да, надилазећи самога себе, тежи ка пуноћи бића (тј. у крајњој инстанци, ка самоме Богу). Ради бољег разумевања Ранерових философских идеја анализирани су и утицаји који су на њега извршили поједини философи и начин на који се он (креативно) служио идејама својих претходника. Коначно, критички се процењује Ранерова философска аргументација, као и место његових философских идеја унутар појединих целина његове мисли. Други корен његовог трансценденталног пројекта препознајемо у начину на који се Ранер поставља према интересантном теолошком проблему односа природе и благодати. Незадовољан са једне стране традиционалним схоластичким учењем по коме благодат нема никаквог удела на (свесни) живот човека, а са друге – смештањем благодати од стране представника нове теологије унутар човекове природе, Ранер развија сопствено становиште по коме се човек увек налази у благодатном присуству Божијем (макар и само у форми призива), али овај благодатни елемент није део наше природе, већ оно што он назива „натприродни егзистенцијал“. Коначно, велики утицај на формирање Ранерове мисли имала је и чињеница да је готово читав живот провео као члан Друштва Исусовог. Духовност овог реда, посебно оличена у учењу њеног оснивача Игнатија Лојоле, омогућила је Ранерово уверење да је Бога могуће сусрести не само напуштањем света, већ и у њему, у склопу свакодневних активности и искустава. Треће поглавље рада посвећено је примени Ранеровог трансценденталног метода на конкретна хришћанска учења, прецизније – на само средиште вере Цркве – христологију. Сва проблематика разумевања садржаја хришћанске вере приказана је на примеру ове централне догме, са нарочитим освртом на халкидонско учење о ипостасном сједињењу двају природа. Почевши „одозго“, аутор прво износи Ранеров покушај „превода“ и прецизирања онога у шта нас Црква, традиционалним језиком, позива да верујемо. Након тога анализира се Ранерова христологија „одоздо“, чији централни аспект је управо онај трансцендентални. Ту Ранер покушава да анализом искустава која сматра опште људским међу којима посебно истиче искуство безусловне љубави, спремности на смрт и наду) покаже да је човек биће које одувек исконски тежи спасењу у виду остварења најпотпунијег могућег заједништва са Богом. У том смислу, хришћанско учење о Исусу Христу као Богочовеку, више није нека необична теорија која звучи бајковито, већ је протумачено као коначно испуњење човекових изворних тежњи. Пажња је посвећена и начину на који Ранер схвата однос између трансценденталног и категоријалног откровења, разлозима због којих сматра да имамо право да верујемо да је баш у Исусу из Назарета остварен догађај спасења коме се надамо, као и интересантном покушају да се покаже да постоји унутрашњи афинитет, а не одбојност или неусагласивост, између христологије и владајуће природноKнаучне парадигме – теорије еволуције. Закључно поглавље рада нуди критички осврт на целину овог Ранеровог пројекта и покушава да пружи валидне аргументе за тезу да идеје које је Ранер изнео, мада нису без мане и мада се не могу дословно преузети и даље примењивати без икаквих измена, ипак представљају корисно и веома моћно, а недовољно искориштено, оружје у борби са проблемима који су актуелни данас подједнако као и у Ранерово време. Релевантност ових идеја за нас, притом, не опада (већ напротив понекад и расте) због чињенице да су развијене у римокатоличком, а не православном контексту.

This dissertation aims at the analysis and critical evaluation of the transcendental anthropological method developed by Karl Rahner. Rahner’s call to the anthropological turn emerges as an answer to the correctly identified problem that the contemporary man has great difficulties with understanding the sense of the teaching of the Church. This problem appears as a consequence of both the fact that this teaching is expressed in traditional terms that have meanwhile changed their meaning or have completely fallen out of usage, and the fact that, in the 20th century, there has been an unprecedented explosion of discoveries and the accumulation of knowledge in theology and other fields of human interest, which has brought the world into the phase of insurmountable pluralism. That is why Rahner believed that the only possible route

theology could take is to develop itself in the form of transcendental) anthropology. In other words, theology needs to show to people that what it preaches is not something that is completely exterior and foreign to them, but that it comes as the fullment of the deepest desires of their being. In order to make it more understandable why Rahner thought this ‘anthropologization’ of theology could be accomplished, the second chapter of this thesis deals with the roots of his transcendental project. The first important ground of this idea can be found in Rahner’s philosophical doctrine. The author offers a brief presentation of the philosophical anthropology, in which Rahner, primarily by analyzing human cognitive processes, presents a picture of man as a spiritual and material being, structured in such a way that, transcending itself, it strives towards the fulness of being i.e., ultimately, towards God himself). For the sake of a more complete understanding of Rahner’s philosophical ideas, this chapter also contains an analysis of the way in which certain philosophers influenced Rahner, as well as of the creative) way in which he used the ideas of his predecessors. Finally, there is a critical evaluation of Rahner’s philosophical argumentation and of the role that his philosophical ideas play within the whole of his thought. The second foundation of Rahner’s transcendental project is to be found in the way in which he deals with the very interesting theological problem concerning the relationship between nature and grace. Unsatisfied with the traditional scholastic doctrine, according to which grace has no impact whatsoever on the conscious) life of man, on the one side, and with placing of grace within human nature carried out by the representatives of nouvelle'theologie), on the other, Rahner develops his own position, according to which man always dwells in the graceful presence of God even if only in the form of a call). This graceful element, however, does not belong to our nature, but is what Rahner calls ‘supernatural existential’. Finally, the formation of Rahner’s thought has been greatly influenced by the fact that he spent almost his entire life as a member of the Society of Jesus. The spirituality of this religious order, especially embodied in the teaching of its founder Ignatius of Loyola, made possible Rahner’s conviction that God can be met not only by leaving the world, but also within it, as a part of everyday activities and experiences. The third chapter of this dissertation is devoted to the application of Rahner’s transcendental method to the concrete christian doctrines, more precisely – to the very center of the faith of the Church – christology. All the issues concerning the understanding of the content of Christian faith are presented in the example of this central dogma, with a particular emphasis on the Chalcedonian doctrine on the hypostatic union of the two natures. Starting ‘from above’, the author first presents Rahner’s attempt at ‘translating’ and refining the content in which the Church, using traditional formulas, invites us to believe. What follows is the analysis of Rahner’s christology ‘from below’, whose crucial aspect is precisely the transcendental one. By analyzing the experiences that, in his opinion, belong to all people *among which he puts special emphasis on the experience of unconditional love, readiness for death and hope), Rahner tried to show that man is a being which has always been yearning for salvation, in the form of achieving the most complete possible unity with God. In this sense the Christian doctrine regarding Jesus Christ as the God-Man does not sound as an improbable and fairy theory, but is interpreted as the final fulfillment of human original yearnings. Attention is also directed to the way in which Rahner understands the relationship between categorial and transcendental revelation, to the rationale behind Rahner/s stance that thinks that we have right to believe that it was precisely in Jesus of Nazareth that the event we hope for was attained , as well as to the interesting attempt at showing that there is no inconsistency, but an intrinsic affinity between christology and the leading scientific paradigm – the theory of evolution. The final chapter offers a critical review of the whole of Rahner’s project and tries to put forward valid arguments for the thesis that the ideas Rahner developed, although they are neither flawless, nor can they be literally adopted and applied further without any changes, still represent a useful and very powerful weapon in the fight against the problems that are as topical today, as they were in Rahner’s time. The relevance that these ideas have for us does not drop (on the contrary, sometimes it even increases) because of the fact that they have not been developed in the Orhodox, but in the RomanK Catholic context.