Српска хумористичко-сатиричка периодика друге половине XIX и почетка XX века

Abstract

У дисертацији су проучени српски хумористичко-сатирички листови с краја XIX и почетка XX века, тачније из периода 1881–1903. године. Трагано је за хумористичко-сатиричким прилозима како би се они укључили у корпус српске књижевности тог периода. Истраживање је спроведено применом критичко-методичког апарата за изучавање књижевно-уметничких дела. Основна идеја била је да се покаже да раније маргинализована грађа завређује пажњу историчара српске књижевности, јер прилози који су анализирани у раду показују да су у њима коришћене стилске фигуре и поступци као и у другим родовима и жанровима који су били третирани као норма српске књижевности. Прилози у српској хумористичко-сатиричкој периодици овог времена могу да буду одлична грађа не само за књижевну историју, већ и за историјску, социолошку, психолошку, културолошку или родну анализу. То је важно, јер се кроз хумористичке прилоге проговарало о темама које су биле табуиране и цензурисане у озбиљним политичким листовима. У шаљивој периодици готово увек је постојао и ликовни део у виду карикатура које су пратиле текст. У раду се наглашава повезаност ликовног и текстуалног слоја тих прилога, тако да се помињу и неки од најзначајнијих твораца карикатуре код Срба из тог периода (Драгутин Дамјановић, Јосип Даниловац, Јован Јовановић Змај и други). Стога ови прилози могу да се проучавају и са аспекта ликовне уметности. Текстуални елемент карикатура имао је увек подтекст који је могао бити историјски, књижевни, па чак и религиозни, али који је обавезно био кључ за разумевање карикатуре. Данашњем читаоцу тај подтекст је далек и циљ рада био је да се он појасни и да се карикатура на прави начин протумачи. Показало се да су се аутори хумористичко-сатиричких прилога бавили пре свега политиком на микро и макро нивоу, црквеним темама, родним темама, путописним темама и другим. Рад показује велику актуелност хумористичко-сатиричке периодике у оно време и да су српски листови пратили трендове који су постојали у истоврсној литератури у Европи и шире.

U disertaciji su proučeni srpski humorističko-satirički listovi s kraja XIX i početka XX veka, tačnije iz perioda 1881–1903. godine. Tragano je za humorističko-satiričkim prilozima kako bi se oni uključili u korpus srpske književnosti tog perioda. Istraživanje je sprovedeno primenom kritičko-metodičkog aparata za izučavanje književno-umetničkih dela. Osnovna ideja bila je da se pokaže da ranije marginalizovana građa zavređuje pažnju istoričara srpske književnosti, jer prilozi koji su analizirani u radu pokazuju da su u njima korišćene stilske figure i postupci kao i u drugim rodovima i žanrovima koji su bili tretirani kao norma srpske književnosti. Prilozi u srpskoj humorističko-satiričkoj periodici ovog vremena mogu da budu odlična građa ne samo za književnu istoriju, već i za istorijsku, sociološku, psihološku, kulturološku ili rodnu analizu. To je važno, jer se kroz humorističke priloge progovaralo o temama koje su bile tabuirane i cenzurisane u ozbiljnim političkim listovima. U šaljivoj periodici gotovo uvek je postojao i likovni deo u vidu karikatura koje su pratile tekst. U radu se naglašava povezanost likovnog i tekstualnog sloja tih priloga, tako da se pominju i neki od najznačajnijih tvoraca karikature kod Srba iz tog perioda (Dragutin Damjanović, Josip Danilovac, Jovan Jovanović Zmaj i drugi). Stoga ovi prilozi mogu da se proučavaju i sa aspekta likovne umetnosti. Tekstualni element karikatura imao je uvek podtekst koji je mogao biti istorijski, književni, pa čak i religiozni, ali koji je obavezno bio ključ za razumevanje karikature. Današnjem čitaocu taj podtekst je dalek i cilj rada bio je da se on pojasni i da se karikatura na pravi način protumači. Pokazalo se da su se autori humorističko-satiričkih priloga bavili pre svega politikom na mikro i makro nivou, crkvenim temama, rodnim temama, putopisnim temama i drugim. Rad pokazuje veliku aktuelnost humorističko-satiričke periodike u ono vreme i da su srpski listovi pratili trendove koji su postojali u istovrsnoj literaturi u Evropi i šire.

The dissertation examines a set of Serbian humorous-satirical journals at the end of the 19th and the beginning of the 20th century, in the period between 1881 and 1903. It aimed at identifying the humorous-satirical articles in order to include them in the Serbian literature of that period. The research was carried out by using the critical and methodical apparatus for studying literary and artistic works. The main idea was to demonstrate that previously marginalized material deserved proper attention of literary historians, since the articles analyzed in the dissertation contained both the figures of speech and literary procedures seen in other works and genres treated as normative in the Serbian literature. Articles in the Serbian humorous-satirical periodicals of that time could be an excellent material not only for literary history, but also for historical, sociological, psychological, cultural and gender research. This is important, having in mind that the comical articles spoke about the topics that were forbidden or censored in serious political journals. In comic periodicals, there was almost always a segment of fine art, displayed through caricatures accompanying the text. The dissertation emphasises this connection between the caricatures and the text. Therefore, it references some of the most prominent Serbian caricature artists of that time (Dragutin Damjanović, Josip Danilovac, Jovan Jovanović Zmaj, etc.). Furthermore, these articles can be analysed from the point of view of fine arts. The textual element of caricatures always had the subtext which could be historical, literary, or even religious, and it was always the key to understaninding the caricature. To the contemporary reader, this subtext is out of reach. The dissertation aims at making it understandable so as to correctly interpret the caricature. It became obvious that the authors of humorous-satirical articles predominanty dealt with politics on the micro and macro levels, clerical topics, gender issues, travel literature, and so on. The dissertation shows that the humorous-satirical periodical was highly resonant of its time and that Serbian journals followed the trends of the same kind of literature in Europe and elsewhere.