Школско лидерство као детерминанта социјалног понашања ученика

Abstract

Тема лидерства у образовању је интензивно проучавана из различитих теоријских и истраживачких перспектива. За разлику од досадашњих студија чији су циљеви и резултати били посвећени ефектима школског лидерства на образовна постигнућа ученика, основна сврха овог истраживања била је стицање увида у природу односа између трансформационог лидерства и социјалног понашања ученика у образовном контексту Републике Србије. Референтни оквир рада чине социјално-когнитивна теорија и социјални конструктивизам, док је примењен модел трансформационог лидерства у школи који подразумева четири базичне компоненте: креирање праваца развоја школе, развијање људи, редизајнирање организације и унапређење наставе. У истраживању је учествовало 120 наставника и 641 ученика из седам средњих школа на територији општина Нови Сад и Шабац. У истраживању су коришћени следећи инструменти: Упитник за процену трансформационог лидерства, Скала самоефикасности и Скала опажене колективне ефикасности наставника који су адаптирани и преведени на српски језик, као и Скала социјалног понашања ученика креирана за потребе овог истраживања. Резултати истраживања указују да постоји позитивна повезаност између трансформационог лидерства и колективне ефикасности наставника, као и између самоефикасности и колективне ефикасности наставника. Као важан налаз ове студије може се издвојити онај којим се констатује да ученици у школама у којима је трансформационо лидерство присутније у мањој мери испољавају проблеме у понашању. Добијено је да постоји негативна повезаност између самоефикасности наставника у одржавању дисциплине, с једне стране, и проблема у понашању ученика, с друге стране. Установљено је да слабо изражено трансформационо лидерство у школи, у условима неразвијене опажене колективне ефикасности наставника, предвиђа већу учесталост проблема у понашању ученика. Коначно, закључује се да постоји значајан модераторски ефекат самоефикасности на однос колективне ефикасности наставника и изражености проблема у понашању ученика. Реализовано истраживање је прво истраживање у овој области у Србији и као такво оно може имати значајне импликације на будућа истраживања и школску праксу. Развијање трансформационог лидерства и колективне ефикасности наставника омогућило би унапређење квалитета наставе и самим тим утицање на социјално понашање ученика. Овај закључак сугерише потребу за квалитетним образовањем директора и других лидера у школама. Ограничења истраживања се тичу, пре свега, структуре узорка, као и чињенице да су све варијабле мерене путем самоизвештавања испитаника. Такође, истраживањима лонгитудиналног карактера омогућило би се идентификовање промена у односима испитиваних варијабли током времена.

Tema liderstva u obrazovanju je intenzivno proučavana iz različitih teorijskih i istraživačkih perspektiva. Za razliku od dosadašnjih studija čiji su ciljevi i rezultati bili posvećeni efektima školskog liderstva na obrazovna postignuća učenika, osnovna svrha ovog istraživanja bila je sticanje uvida u prirodu odnosa između transformacionog liderstva i socijalnog ponašanja učenika u obrazovnom kontekstu Republike Srbije. Referentni okvir rada čine socijalno-kognitivna teorija i socijalni konstruktivizam, dok je primenjen model transformacionog liderstva u školi koji podrazumeva četiri bazične komponente: kreiranje pravaca razvoja škole, razvijanje ljudi, redizajniranje organizacije i unapređenje nastave. U istraživanju je učestvovalo 120 nastavnika i 641 učenika iz sedam srednjih škola na teritoriji opština Novi Sad i Šabac. U istraživanju su korišćeni sledeći instrumenti: Upitnik za procenu transformacionog liderstva, Skala samoefikasnosti i Skala opažene kolektivne efikasnosti nastavnika koji su adaptirani i prevedeni na srpski jezik, kao i Skala socijalnog ponašanja učenika kreirana za potrebe ovog istraživanja. Rezultati istraživanja ukazuju da postoji pozitivna povezanost između transformacionog liderstva i kolektivne efikasnosti nastavnika, kao i između samoefikasnosti i kolektivne efikasnosti nastavnika. Kao važan nalaz ove studije može se izdvojiti onaj kojim se konstatuje da učenici u školama u kojima je transformaciono liderstvo prisutnije u manjoj meri ispoljavaju probleme u ponašanju. Dobijeno je da postoji negativna povezanost između samoefikasnosti nastavnika u održavanju discipline, s jedne strane, i problema u ponašanju učenika, s druge strane. Ustanovljeno je da slabo izraženo transformaciono liderstvo u školi, u uslovima nerazvijene opažene kolektivne efikasnosti nastavnika, predviđa veću učestalost problema u ponašanju učenika. Konačno, zaključuje se da postoji značajan moderatorski efekat samoefikasnosti na odnos kolektivne efikasnosti nastavnika i izraženosti problema u ponašanju učenika. Realizovano istraživanje je prvo istraživanje u ovoj oblasti u Srbiji i kao takvo ono može imati značajne implikacije na buduća istraživanja i školsku praksu. Razvijanje transformacionog liderstva i kolektivne efikasnosti nastavnika omogućilo bi unapređenje kvaliteta nastave i samim tim uticanje na socijalno ponašanje učenika. Ovaj zaključak sugeriše potrebu za kvalitetnim obrazovanjem direktora i drugih lidera u školama. Ograničenja istraživanja se tiču, pre svega, strukture uzorka, kao i činjenice da su sve varijable merene putem samoizveštavanja ispitanika. Takođe, istraživanjima longitudinalnog karaktera omogućilo bi se identifikovanje promena u odnosima ispitivanih varijabli tokom vremena.