Заштита појединца пред Комитетом за људска права и пред Европским судом за људска права

Abstract

Интернационализацијом идеје људских права након Другог светског рата долази до доношења првих међународних уговора којима се појединцу гарантују одређена права и слободе. Паралелно са тим, на универзалном и регионалном нивоу, створени су и први међународни механизми и системи заштите гарантованих права и слобода. На универзалном нивоу, посебан положај и улогу, али и значај са становишта заштите појединца, имају тзв. „уговорна тела“, односно тела образована посебним универзалним међународним уговорима о људским правима. Такође, и регионалним међународним уговорима о људским правима установљена су одређена тела са задатком да надзиру примену тих уговора, односно да појединцу пруже заштиту гарантованих права и слобода. Када је реч о универзалном нивоу, најважније активности спроведене су у оквиру Уједињених Нација. Иако је иницијатива за доношење правно обавезујућег међународног уговора о заштити људских права настала непосредно након усвајања Универзалне декларације о људским правима, тек је 1966. године усвојен текст Међународног пакта о грађанским и политичким правима (у даљем тексту: ПГПП), који је ступио на снагу десет година касније, 1976. године. С друге стране, активност регионалних организација након Другог светског рата, посебно Савета Европе, убрзо је након оснивања ове организације резултирала усвајањем Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција).

After the idea of human rights had gained international importance following the World War II, the first international treaties guaranteeing certain rights and freedoms to an individual were adopted. Parallel to this, the first mechanisms and systems of protection of guaranteed rights and freedoms were created at universal and regional levels. At the universal level, special position and role, as well as importance from the view point of protection of an individual, rests with so-called treaty bodies, namely with bodies formed according to specific universal international treaties on human rights. Also, regional international treaties on human rights established certain bodies aimed at supervision of application of the treaties concerned, namely to provide protection of guaranteed rights and freedoms for an individual. In respect of the universal level, the most important activities were carried out within the framework of the United Nations. Although the initiative to adopt a legally binding international treaty for protection of human rights was created immediately after the adoption of the Universal Declaration of Human Rights, the text of the International Covenant on Civil and Political Rights was adopted only in 1966 (hereinafter referred to as: ICCPR), which entered into force 10 years later, in 1976. On the other hand, the activities of regional organisations after the World War II, in particular of the Council of Europe, soon after the establishment of this organization resulted in the adoption of the European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms (hereinafter referred to as: the Convention). Both the international treaties contain a comprehensive list of guaranteed rights and freedoms, as well as the mechanisms for their protection – the Human Rights Committee (hereinafter referred to as: the Committee) and the European Court of Human Rights (hereinafter referred to as: the European Court), which evolved considerably by adoption of additional protocols.