Тапијски систем у XIX веку

Abstract

Предмет истраживања ове дисертације је примена тапијског система, као врсте евиденције непокретности, на територијама насељеним јужнословенским народима који су били под отоманском влашћу. Докторску дисертацију чине увод, три поглавља и закључак. У уводу је прецизиран предмет и циљ истраживања, као и полазне хипотезе. Дат је преглед постојеће литературе о овој материји, уз њихову критичку анализу. Наведен је одабир објављених извора који су коришћени у истраживању, као и преглед необјављених, садржаних у појединим фондовима историјских архива у Србији. Прво поглавље докторске дисертације посвећено је својинским односима и тапијском систему у Отоманском царству. Полази се од претпоставке да је тапијски систем утемељен у отоманском схватању својине и тимарском систему, који је био темељ војног и економског уређења Царства. Објашњене су особине класичног тимарског система и његова постепена дезинтрегација увођењем илтизама и развојем процеса читлучења. Сагледава се тапија, настала у тимарском систему као документ којим се доказују и преносе стварна права на непокретностима, њено порекло, развој и врсте. Тимарско-спахијски систем промењен је танзиматским реформама, када је учињено и потпуно законодавно регулисање тапијског система. Објашњен је ефекат танзиматских реформи на друштвене и својинске односе у Царству и сагледане су промене које су у домену земљишних односа и тапијског система донели поједини закони. Други део је посвећен Србији, која је једина од јужнословенских држава имала аутономан развој тапијског система у XIX веку. Најпре су посматрани својински односи и тапијски систем до добијања статуса самоуправе, потом и напори српских власти да регулишу својинске односе након укидања тимарско- спахијског система у самоуправној Кнежевини. У другом делу овог поглавља разматран је значај доношења Српског грађанског законика. Објашњена су његова решења о евиденцији непокретности и каснија нормативна активност којом је, због немогућности установљавања баштинских књига, продужено важење тапијског система.

The research subject of this doctoral dissertation is the application of the tapu system, as one of the types of evidence of real estate, in the South Slavic territories which were under Ottoman rule. The dissertation consists of an introduction, three chapters and a conclusion. The introduction contains a survey of the current literature, an overview of the consulted sources, the research hypotheses and the research objectives. The first chapter is devoted to the property relations and the tapu system in the Ottoman Empire. The origins of the tapu system lay in the Ottoman conception of ownership and the timar system, which was the military and economic foundation of the empire. The characteristics of the classic timar system are explained, as well as its disintegration by the introduction of Iltizam and the gradual process of creation of huge čitluk domains. In the timar system, the tapu emerged as a document to prove and transfer property rights on real estate. Later, with the tanzimat reforms, the timar system was altered and the tapu system was fully regulated through legislation. The second chapter is devoted to Serbia, which is the only South Slavic state that had an autonomous development of the tapu system in the nineteenth century. First, the property relations and the tapu system are studied in the period before Serbian autonomy within the Ottoman Empire. Next, the efforts of the Serbian authorities to regulate the property relations after the abolishment of the timar system are analyzed. In the second part of this chapter the provisions on the evidence of real estate in the 1844 Serbian Civil Code are discussed. Soon after its adoption, the impossibility of establishing land registers became evident and the authorities continued to rely on the existing tapu system. This way, tapu’s acquired formal significance and the transfer of tapu replaced entry into the land registers. Further, through the use of numerous archival sources the development of tapu is reconstructed, subsequently in the period before autonomy, then in the period after autonomy till 1844 and finally in the period after 1844 till the end of the nineteenth century. Each time is looked into the way of issuing, the different types of tapu and their legal significance.