Приступање Европске уније Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода

Abstract

Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода није формално саставни део права Европске уније, међутим њој се најчешће прибегава када се одлучује о основним правима у ЕУ. Демократске вредности у оквиру ЕУ су знатно ојачане закључењем Лисабонског споразума, 2007. године. Наиме, поред чињенице да је закључењем овог Споразума ојачана улога и значај Европског парламента у односу на Савет, Комисију и Европски савет, те да су проширена његова овлашћења, како је, кроз поделу надлежности, учињен допринос унапређењу демократског функционисања ЕУ и јачању одговорности њених институција, Лисабонски споразум је, такође, ојачао положај Уније у систему заштите људских права. Наиме, одредбом чл. 6 ст. 2 Лисабонског споразума предвиђено је да ће Унија приступити Конвенцији, чиме се неће дирати у надлежност Уније прописану Уговорима о ЕУ, што је додатно разрађено и Протоколом бр. 8 закљученим уз Лисабонски споразум, који се директно односи на поменуту одредбу чл. 6 ст. 2. Дакле, Лисабонски споразум је на неки начин дао основу приступању Европске уније Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода, чиме је, надаље, ЕУ потврдила да ће учинити напоре да нормативно усклади принципе владавине права и унапреди заштиту људских права и основних слобода. Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, заједно са својим протоколима, представља један од најзначајнијих међународних уговора који су ратификовале 47 чланица држава чланица Савета Европе, те којим актом су заштићена основна људска права. У међународној правној теорији, те пракси међународних судова, веома је значајно питање перспективе приступања Европске уније Европској конвенцији за заштиту људских права и основних слобода. Везано с тим испитује се демократски потенцијал Уније, пре свега могућност или обавеза приступања ЕУ Конвенцији, подстицање усклађеног развоја заштите људских права, најзад спречавање противречности у судској пракси Европског суда за људска права у Стразбуру и Суда правде Европске уније у Луксембургу.

The European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms is not formally an integral part of the European Union law. However, recourse is most frequently had to it when it is to be decided on fundamental rights in the EU. Democratic values within the EU were considerably strengthened after the conclusion of the Treaty of Lisbon in 2007. Namely, in addition to the fact that the conclusion of this Treaty strengthened the role and importance of the European Parliament in relation to the Council, the Commission and the European Council, expanding its powers, and, through distribution of competences, making a contribution to improvement of democratic functioning of the EU and strengthening of responsibilities of its institutions, the Treaty of Lisbon also enhanced the position of the Union in the system of protection of human rights. Namely, the provision of Article 6 paragraph 2 of the Treaty of Lisbon prescribes that the Union will accede the Convention, thus not affecting the competences of the Union as prescribed in the Treaties on the European Union, which is also additionally elaborated in the Protocol no. 8 concluded together with the Treaty of Lisbon, directly concerning the above mentioned provision of Article 6 paragraph 2. Indeed, in some way the Treaty of Lisbon provided the grounds for accession of the European Union to the European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, by which the EU further confirmed it would make efforts to harmonise the principles of rule of law in normative manner and improve protection of human rights and fundamental freedoms. The European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms, together with the Protocols thereto, is one of the most important international treaties signed by 47 member states of the Council of Europe, protecting fundamental civil rights. In the international legal theory, as well as in the case-law of international courts, the issue of perspective of accession of the European Union to the European Convention for the Protection of Human Rights and Fundamental Freedoms is very important. In this respect, the democratic potential of the Union is being assessed, primarily its possibility or obligation to accede to the Convention, enhancement of coordinated development of protection of human rights and, finally, prevention of VI contradictions in the case-law of the European Court of Human Rights in Strasbourg and the Court of Justice of the European Union in Luxembourg.