Превенција ситуације хендикепа старих особа кроз подршку активном старењу

Abstract

Увод: Становништво Републике Србије је међу најстаријом популацијом на свету. Старење отежава остваривање животних навика и доводи особу у „ситуацију хендикепа”, коју по Квебешком моделу дефинишемо мерењем нивоа остваривања животних навика, врсту потребне помоћи и нивоа задовољства. Процена утицаја животних навика и интересовања на квалитет живота старих значајан је део рехабилитацијоног поступака и подршке активном стрењу. Циљ: Циљ рада је био утврђивање чинилаца настајања ситуације хендикепа код старих особа и израда индивидуалног програма превенције као подршке активном старењу. Методе: Узорак је формиран од 100 испитаника, старости од 65-95 година, подељених у две групе. Прву групу је чинило 50 старих особа које живе у породичном окружењу и које су обухваћене ванинституционалним обликом збрињавања. Другу групу је чинило 50 старих особа, смештених у Геронтолошком центру, које су обухваћене институционалним обликом збрињавања. Примењен је стандардизован упитник „Assessment of life habits - Life-H“ (Fougeurollas et al. 1998), за мерење ниво остваривања, врсте потребне помоћи и нивоа задовољства 12 категорија животних навика и Упитник за процену стања и интересовања старих особа конструисан за потребе овог истраживања. Резултати: Резултати нашег рада показују да биолошки процес старења утиче на потешкоће у остваривању животних навика што доводи до ситуације хендикепа. Отежавајући чиниоци у остваривању свакодневних животних навика старе особе су број болести, ниво образовања, материјално стање и место становања. Упоређујући резултате можемо закључити да постоје разлике у погледу задовољстава старих у односу на место где живе. Испитаници у породичном окружењу имају статистички значајно виши ниво задовољства у остваривању свих животних навика осим у остваривању одговорности, и забаве-рекреације у односу на испитанике који живе у Геронтолошком центру. Старе особе у Геронтолошком центру имају статистички значајно више интересовање за доживотно образовање у односу на испитанике који живе у породичном окружењу, док испитаници у породичном окружењу имају статистички значајно више интересовање за стицање нових вештина самопомоћи. Није утврђена статистички значајна разлика у инересовању за променом штетних утицаја по здравље у односу на место становања. Закључак: На основу резултата истраживања можемо закључити да се идентификацијом личних и срединских чинилаца који утичу на ниво остваривања животних навика, нивоа остваривања животних навика, нивоа задовољства у остваривању животних навика и интересовања ствара могућност израде индивидуалног програма. Индивидуални рад са старом особом планиран је као утицај на личне чиниоце који су значајни за одржавање функционалне способности и квалитета живота. Дефектолошка процена, утицај на промене животних навика, као и развијање адаптивних капацитета у складу са могућностима и интересовањима старих, основ су дефектолошког третмана. Укључивање дефектолога у тим за подршку старима, потребно је како би се програмима едукације подржало активно старење на нивоу друштвене заједнице и побољшао квалитет живота старих у институционалним и ванинституционалним облицима збрињавања. Примена програма на преостале очуване потенцијале старе особе, уважавање објективних и субјективних индикатора квалитета живота, едукацијом и рехабилитацијом обезбеђује се могућа социјална партиципација старих.

Background: The population of the Republic of Serbia is among the oldest ones in the world. Aging hinders the performance of life habits and leads a person to "a handicap situation," which, according to the Quebec model, is defined by measuring the level of life habits performance, the type of assistance required and the level of satisfaction. The assessment of the impact of life habits and interests on the quality of life of the elderly is an important part of rehabilitation procedures and support to active aging. Objective: The aim of this study was to determine the factors of the handicap creation with the elderly and the development of individual prevention programs as support to active aging. Methods: The sample of 100 respondents aged 65-95 years divided into two groups, was formed. The first group consisted of 50 elderly people who live in a family environment and who are covered by non-institutional forms of care. The second group consisted of 50 elderly people, placed in Gerontology Center, covered by a form of institutional care. A standardized questionnaire "Assessment of life habits - Life-H" (Fougeurollas, et al., 1998) was applied, for measuring the level of performance, the type of assistance required and the level of satisfaction in 12 life habits categories, as well as the Questionnaire for assessing the status and interests of the elderly constructed for the purpose of this research. Results: The results of our study show that the biological aging process influences the difficulties in performing life habits which lead to a handicap situation. Aggravating factors in everyday performance of social habits of an elderly person are the number of diseases, level of education, financial status and the place of residence. Comparing the results, we can conclude that there are differences in terms of elderly people’s satisfaction in relation to where they live. Respondents in a family environment had a significantly higher level of satisfaction with the performance of life habits, except in exercising responsibility and entertainment-recreation compared to those living in the Gerontology Center. The elderly in Gerontology Center have significantly higher interest in lifelong learning compared to those living in a family environment, whereas the latter ones have significantly higher interest in acquiring new skills of self-help. There was no statistically significant difference in the interest to change the factors harmful to health in relation to the place of residence. Conclusion: Based on these results we can conclude that the identification of personal and environmental factors that affect the level of performance of life habits, the level of satisfaction with social participation and interests creates the possibility of developing individual programs. Individual work with an elderly person is planned as an influence on personal factors that are important for the maintenance of functional ability and quality of life. Special education and rehabilitation assessment, the impact on life habits change, as well as developing adaptive capacity in accordance with the capabilities and interests of the elderly, are the basis of special education and rehabilitation treatment. It is necessary to involve special educator in the teams for support to the elderly, in order to support active aging through the education programs at the level of the community and improve the quality of life of the elderly in institutional and non-institutional forms of care. Possible social participation of the elderly can be ensured by the implementation of programs for the remaining preserved potential of the elderly, respect of the objective and subjective indicators of quality of life, education and rehabilitation.