Систем назива за боје у лирској народној поезији

Abstract

Предмет нашег рада био би систематичан опис назива за боје инкорпорираних у лирски фолклорни сиже, који укључује прецизно одређивање њиховог граматичког и семантичког лика, потом истицање значаја који ови називи имају у фолклористици и народној култури, као и прецизно одређивање нијансе боје коју би по савременим критеријумима сликарске технологије заузимао неки типизирани фолклористички назив за боју. У оквиру лингвистичке анализе разматраћемо систем боја са етимолошког, морфолошког, творбеног, синтаксичког и семантичког становишта у оној мери у кокој је омогућила грађа. Лексиколошку страну ове проблематике представили смо у са становишта компоненцијалне и когнитивно-лингвистичке анализе. Посредством когнитивистичког аспекта покушали смо да на основу концептуализације боја у фолклору одредимо вредности на којима је базирано наше патријахално друштво, а пре свега да реконструишемо концепте брака, смрти, секса, здравља, лепоте, природних и натприродних сила. Језик фолклора има наизглед сведен и редукован дијапазон назива за боје. Разлози за ово привидно сиромаштво су многоструки. Називи за боје у језику архајског човека су полифункционални. Они поред денотативно-миметичке компоненте значења, која је главно обележје тих назива у употреби код носилаца савременог српског језика, имају и низ симболичних значења која активирају своју полифункционалност најчешће у каквом обредном или обичајном ритуалу. Друга важна карактеристика назива за боје у фолклору, за разлику од савременог језика, јесте њихова велика оптерећеност естетичко-визуелним, етичким, религиозним и осталим патријахално-табуираним аксиолошким претпоставкама и

оценама. То говори о релативно оскудном инвентару назива за апстрактне појмове код архајског човека који је тај недостатак језика надокнађивао придајући називима за боје велики број значења. Рецимо, придев у формулативној синтагми беле руке нема само колористичко обележје, већ представља и вредносни суд о самој особи са таквим рукама, јер значења изведена метафоричном и метонимијском екстензијом имплицирају и 'угледне, господске', 'нежне', 'уредне и чисте', 'радне и вредне' и 'лепе и привлачне' руке, што све сазнајемо из ширег поетског дискурса у који је придев уклопљен. У складу са поменутом особином назива за боје у фолклору треба нагласити да језик фолклора чува елементе примарног субјективног вредновања боја. Од тог критеријума зависи која ће апстрактна значења бити приписана одређеним називима поред њиховог основног и очигледног колористичког својства. Тако се боје у фолклору идентификују по критеријуму 'позитиван / негативан', па се у сферу 'позитивног' по емотивном психолошком принципу реализује много већи дијапазон боја, углавном светлих и топлих него у сферу 'негативног'. Пример за боју са позитивним семантичким потенцијалом била би бела боја, где једино придеви блед и сед као њене колористичке варијанте, али са семантичким обележјем 'одсуство сјаја' имају енантосемију, јер у зависности од контекста могу носити информацију о каквој негативној и непожељној особини. Навешћемо још једну важну особину назива за боје у фолклору. То је особина обједињености сличних колористичких датости и свођење на један прототипичан колористички тон. На пример, бела боја, са највећом учесталошћу употребе и изразито позитивним семантичким потенцијалом, представља замену за велики број боја светлог спектра, као што су светложута, светлосива, окер, беж, драп и сл. Ово семантичко обележје назива за боје у фолклору успољава се и у виду неколико важних граматичких особина поменутих назива. То се може најбоље показати ако се упореде граматичке особине боја из фолклора са особинама из савременог српског језика. Наиме, говорник савременог српског језика за 7 вербализовање великог броја прелазних нијанси боја користи се претежно придевима са именичком основом, где је колористичка датост упечатљиво својство именичког денотата са којим се врши поређење, као нпр. лимунаст, циметаст, кафенаст, вишњеваст. У овој функцији савремени српски језик карактерише и присуство одређеног броја новоприхваћених и творбено неадаптираних позајмљеница европског порекла (нпр. лила, розе, бордо, браон и сл.), као и комбинаторно неограничена употреба сложеница, као сламнатожут, лимунжут, шљивоплав, модрозелен и сл. Ни једну од наведених творбених поменутих категорија придева готово да не бележи језик фолклора, изузев спорадичних примера типа: бисерни (за браду), атрибутив овца калуша; сив-зелен соко, сиво-бела кошута. Језик фолклора са творбено-морфолошке стране карактерише присуство одређеног броја простих придева прасловенског порекла, врло често полисемичних, и једног броја оријентализама који су творбено неадаптирани српском језику, моносемични и фокусирани само за именичке денотате из сфере 'неживо', што је углавном одлика и европеизама у савременом српском језику.

The subject of our study would be systematic description of names for colors incorporated in lyrical folk summary, which includes a precise determination of their grammatical and semantical character, then highlight the significance that these names have in folkloristics and folk culture, as well as the accurate determination of shades of color that would, by modern criteria in painting technology, occupy a standardized folklore name for the color. In relation to linguistic analysis we will consider the system of colors from etymological, morphological, formative, syntactic and semantic point of view to the extent which given material requested. Lexicological side of this issue we presented in accordance with theory of componential and cognitive-linguistic analysis. Through cognitive-linguistic analysis we tried, based on the conceptualization of colors in folklore, to define patterns on which is based our patriarchal society, and above all to reconstruct the concepts of marriage, death, sex, health, beauty, natural and supernatural forces. Folklore language has seemingly reduced range of names for colors. The reasons for this apparent poverty are manifold. The names of the colors in the language of archaic man are polyfunctional. Beside denotative-mimetic components of meaning, which is the main feature of these terms used by the holders of the modern Serbian language, they have a number of symbolic meanings that activate their polyfunctionality usually in any ceremonial or customary ritual. Another important feature related ot names of colors in folklore, in contrast to the language of modern man, is their overburden with visually-aesthetic, ethical, religious and 9 other patriarchal-tabooed axiological assumptions and judgments. It talks about the relatively sparse catalog of names for abstract concepts at archaic man who compensated that lack in language by giving the names of the colors large number of polysemic meanings. For instance, the adjective in the phrase that formulates white hands does not have just coloristic characteristic, but also a value of judgment on the person, because the meanings derived with metaphorical and metonymic extension imply also to 'reputable', 'gentle', 'neat and clean', 'working and valuable' and 'beautiful and attractive' hands, that we all learn from a wider poetic discourse in which the adjective is incorporated. It should be noted that the language of folklore preserves elements of primary subjective evaluation of the colors. From this criterion depends on which abstract meanings will be attached to certain names in addition to their obvious coloristic properties. This means that the colors are identified by the criterion of 'positive / negative', so in the sphere of 'positive', by an emotional psychological principle, falls a much greater range of colors, mostly bright and warm. Example for color with absolutely positive semantic potential would be white, where only adjectives pale and gray are its colorful counterparts, but with the semantics characteristic 'lack of luminosity (-)' they wear characteristic of enantiosemy, because in given context they can carry information about any negative and undesirable feature. We will mention another important property of names for colors in folklore. It is an property amalgam of similar coloristic givens and reducing to one prototypic coloristic tone. For example, white color, with the highest frequency of use and extremely positive semantic potential, is a replacement for a large number of light color spectrum, such as light yellow, light gray, ocher, beige, tan etc. This semantic characteristic of names for colors introduces a space for highlighting one important grammatical feature of mentioned names. The speaker of the modern Serbian language for verbalizing a large number of transitional shades of colors is using mostly adjectives with noun basis, where the coloristic givens striking feature noun denotata with which comparison is done, for example: lemon-like, cinnamon-like, coffee-like, cherry-like. 10 In this function, the modern Serbian language is characterized by the presence of a number of newly accepted and generative unadapted loan-words of European origin (eg, lila, roze, bordo, brown etc.), as well as unlimited use of combinatorial compound as hey yellow, lemon yellow, plum blue, cyan etc. Not one of the three above mentioned categories of adjectives holds almost no records of folk language, except for sporadic examples of types: pearl chin, apositive sheep callus; gray-green hawk, gray-white doe. Folk language from generative-morphological side is characterized by the presence of a number of simple adjectives of Old Slavic origin, often polysemic, and a number of orientalisms which are generatively unadapted to Serbian language, monosemitic and focused only on noun denotatas from the sphere of 'inanimate', which is generally characteristic of the European region in relation to the contemporary Serbian language.