Приказ основних података о дисертацији

From confession towards identity:(Muslim question in Serbia from 1878 until 1912)

dc.contributor.advisorTanasković, Darko
dc.contributor.otherTerzić, Slavenko
dc.contributor.otherMiljković, Ema
dc.contributor.otherČolić, Ljiljana
dc.creatorŠaljić, Jovana D.
dc.date.accessioned2016-08-13T10:05:39Z
dc.date.available2016-08-13T10:05:39Z
dc.date.available2020-07-03T12:09:44Z
dc.date.issued2016-03-25
dc.identifier.urihttps://nardus.mpn.gov.rs/handle/123456789/6274
dc.identifier.urihttp://eteze.bg.ac.rs/application/showtheses?thesesId=3560
dc.identifier.urihttps://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:12290/bdef:Content/download
dc.identifier.urihttp://vbs.rs/scripts/cobiss?command=DISPLAY&base=70036&RID=48007951
dc.description.abstractПитање националног идентитета и националне припадности групе људи која настањује одређени географски простор, и поред бројних теорија које су током претходна готово два и по века давале разноврсне одговоре, најчешће се везује за заједничко етничко порекло, културу, историју, традицију, а дуго се сматрало, и заједнички језик. Иако није ретка појава да припадници једне националне групације у великој већини исповедају и једну вероисповест, религија, бар што се теорија о нацији тиче, никада није представљала битно одређење националне припадности. То и не треба превише да чуди ако се имају у виду околности које су довеле до буђења нација и националних покрета насталих у миљеу просветитељске мисли европског простора 19. века, када је религија, након вишевековне доминације, почела да уступа место новом облику заједничке припадности. С друге стране, бројна неевропска друштва, иако у додиру и под утицајем европских токова, нису са лакоћом прихватала и све европске „новотарије“ сматрајући их рушењем сопствене традиције и културног идентитета обликованог пре свега сопственом религијом и верским обичајима. Као најраширенији пример оваквог невољног прихватања европских идеја о националној припадности, најчешће се наводе муслиманска друштва од Азије до Блиског Истока. Иако ова друштва, пратећи савремене цивилизацијске токове, данас живе у оквиру својих националних држава, за ислам је нација увек била у другом плану, директан конкурент и претња узвишеној врсти припадности – муслиманској заједници. Међутим, поред европских и неевропских друштава са сопственим културним, друштвеним и религијским обрасцима и историјским традицијама, постоје и она која су се нашла у средини, муслиманска друштва европског простора, растргнута између сопственог европског порекла и вредности и дубоко укорењене исламске традиције. Једно од таквих друштава представљају и муслимани Јужнословенског простора, нарочито они словенског порекла, језика и обичаја, који су се повлачењем османске управе са балканског подручја у 19. и почетком 20. века, нашли у дилеми Запад или Исток, нација или вера. Настојећи да их наведу на одлуку, младе националне државе Балкана међу којима и Кнежевина Србија, приступиле су општем културном, политичком и социјалном пројекту познатом под називом „национализација муслимана“, сматрајући ово становништво делом сопственог националног бића повезаног заједничким језиком и етничким пореклом. Основно тежиште рада представљају управо овакви покушаји Кнежевине, касније Краљевине Србије, односно њене политичке, културне и уопште интелектуалне елите да привуче муслиманско становништво јужнословенског простора у сопствени државни и национални организам ради стварања будуће, стабилне националне државе засноване на европском моделу, коју би чинио исти народ различите вере. На тај начин отворено је својеврсно муслиманско питање у Србији чије се решавање одвијало на два нивоа – унутрашњем, путем решавања верских, просветних и социјалних прилика малобројног муслиманског становништва настањеног унутар српских државних граница, и спољном, који је подразумевао ширење културних утицаја на муслимане у окружењу, пре свега босанскохерцеговачке муслимане словенског порекла. Иако различита, ова два наступа према муслиманима одвијала су се напоредо и представљала неодвојиву целину. Нарочито је наступ Србије према муслиманима на унутрашњем плану, иако тек техничке природе без било каквих националних покушаја, имао за циљ да пошаље позитивну слику муслиманима у окружењу, посебно онима на које се рачунало и у националном погледу. Осим тога, радом су обухваћени и одговори муслимана на овакве покушаје, што оних у Србији, што ван ње. Како би се добила целовита слика онога што смо насловили као „муслиманско питање у Србији 1878-1912“, као и преглед првих корака које су муслимани ових простора правили од конфесионалног ка бројним потоњим националним идентитетима, у раду је најпре дат приказ општих теорија о конфесији, нацији и стварању националног идентитета, односа нације и исламске догме као и националних покрета у позном Османском царству као општим елементима утицаја на национално (не)опредељење јужнословенских, посебно муслиманских друштава. Након тога, изложен је историјски преглед догађаја везаних за ослободилачке покрете у Србији од 1804. године и Првог српског устанка, све до 1878. и стицања међународне независности, што уједно представља и период постепеног повлачења османске администрације са овог подручја, али и повлачења муслиманског становништва шароликог етничког састава, али заједничког верског именитеља „Турци“. Период након 1878. године обухвата однос самосталне, међународно признате Кнежевине и Краљевине Србије према муслиманима на унутрашњем плану у оквиру којег су се верска, просветна и уопште социјална питања решавала политичким средствима, као и однос према муслиманима на спољном плану, пре свега муслиманима словенског порекла у Босни и Херцеговини, где је од 1878. године на снази била аустроугарска управа која је сопственим средствима настојала да створи интегралну нацију „бошњачког“ имена. Како су у Босни и Херцеговини политичке активности из правца Србије биле онемогућене, српска страна је свој пробој према муслиманима вршила превасходно путем културе, нарочито књижевности и књижевних часописа. Мада је српска књижевност друге половине 19. века играла значајну улогу у националним покушајима међу босанскохерцеговачким муслиманима, нарочито образованом омладином која је себе називала Србима муслиманске вере, посматрајући са ове временске дистанце, иако у супротности и са исламском теоријом и са европском праксом, религија је превагнула као пресудни фактор обликовања националног идентитета већине јужнословенских муслимана.sr
dc.description.abstractThe question of national identity and nationality of the group of people inhabited in a particular geographical area, despite numerous theories which over the last nearly two and a half centuries have been giving the variety of answers, most frequently is related to a common ethnical background, culture, history, tradition, and as it was considered for a longer period of time, a common language. Although it is not uncommon for members of one ethnic group to profess the same religion in the vast majority, the religion, at least according to the theories of the nation, has never been an essential definition of the national identity. It should not be surprising if we take into account the circumstances that led to the awakening of nations and national movements in the 19th century of the European Enlightenment period, when the other form of togetherness started to replace for centuries dominant religion. On the other hand, many non-European societies, although in touch and influenced by European movements, did not easily accept all European "innovations" finding them as an element of destruction of their own tradition and cultural identities which were formed primarily by their own religion and religious practices. The most common example of such a reluctant acceptance of European ideas on nationality usually refers to Muslim societies from Asia to the Middle East. Although these societies, by following modern civilizational trends, live today within their national states, for Islam, the question of nationality has always been in the background as a direct competitor and a threat to the lofty type of affiliation - the Muslim community. However, in addition to the European and non-European societies with their own cultural, social and religious patterns and historical traditions, there are also those who found themselves in the middle - Muslim societies of the European area, torn between their own European origin and values and deeply rooted Islamic tradition. One of those societies were Muslims of the South Slavic area, especially those of the Slavic origin, language and customs, who, with the withdrawal of the Ottoman administration from the Balkan peninsula in the 19th and early 20th century, found themselves in a dilemma - the West or the East, the nation or the religion. While trying to lead them to the decision, young Balkan national states, including the Principality of Serbia, began with the general cultural, political and social project known as "the nationalization of Muslims", considering this population to be a part of their own national being connected to it by a common language and ethnical background. The main focus of this work are precisely these attempts of the Principality and later Kingdom of Serbia, namely its political, cultural and intellectual elite in general to attract the Muslim population of the South Slavic area in its own state and national organism, in order to create a future, stable national state based on the European model comprising of the members of the same national background but different religion. In this way a kind of a Muslim issue in Serbia was opened and it’s resolving was done on two levels – internal level, through the resolution of religious, educational and social issues of the sparsely Muslim population residing within Serbian state borders, and external level, which included the expansion of cultural influences on the Muslims in the region, primarily the Bosnia-Herzeg Muslims of the Slavic origin. Although different, these two appearances towards Muslims were going on in parallel while forming an inseparable whole. In particular, Serbia’s attempts towards Muslims on the internal level, although only technical, without any national attempts, had the intention to show a positive image to the Muslims in the region, especially to those counted on in national terms. Besides that, the work also covers Muslim responses to such attempts, both in Serbia as well as in the region. In order to obtain a full picture of what we titled as the "Muslim question in Serbia from 1878 until 1912", as well as an overview of the first steps that the Muslims of the region made from their confessional towards numerous national identities in the future, this work primarily presents the general theories on confession, the nation and creation of the national identity, the relationship of the nation and the Islamic dogma and the national movements in the late Ottoman Empire as general elements of the influence on the national (non)determination of the South Slavic, especially Muslim societies. After that, a historical overview of the events related to the liberation movements in Serbia since 1804 and the First Serbian uprising, until 1878 and the acquisition of international independence was presented, which was also the period of gradual withdrawal of the Ottoman administration from this area, as well as the withdrawal of the Muslim population of colorful ethnic composition, but with the common religious denominator "Turks". The period after 1878 covers the attitude of the independent, internationally recognized Principality and Kingdom of Serbia towards Muslims on the internal level which included resolving of the religious, educational and general social issues with political means, as well as the attitude towards Muslims externally, primarily Muslims of the Slavic origin in Bosnia and Herzegovina which since 1878 was under the Austro-Hungarian authorities that tried to create by their own means an integrated nation named "Bosniaks". Since political activities from Serbia were forbidden at that time in Bosnia and Herzegovina, the Serbian side carried out it’s breakthrough towards Muslims primarily through culture, especially literature and literary magazines. Although the Serbian literature in the second half of the 19th century played a significant role in national efforts among Bosnian Muslims, especially among educated youth who called themselves Serbs of the Muslim faith, while looking from this time distance, although in contradiction with both Islamic theory and European practices, a religion prevailed as a crucial factor in shaping the national identity of the majority of the South Slavic Muslims.en
dc.formatapplication/pdf
dc.languagesr
dc.publisherУниверзитет у Београду, Филолошки факултетsr
dc.rightsopenAccessen
dc.rights.urihttps://creativecommons.org/licenses/by-nc-nd/4.0/
dc.sourceУниверзитет у Београдуsr
dc.subjectконфесијаsr
dc.subjectconfessionen
dc.subjectнацијаsr
dc.subjectнационални идентитетsr
dc.subjectисламsr
dc.subjectмуслиманиsr
dc.subjectСрбијаsr
dc.subjectБосна и Херцеговинаsr
dc.subjectсрпска књижевностsr
dc.subjectкњижевни часописиsr
dc.subjectnationen
dc.subjectnational identityen
dc.subjectIslamen
dc.subjectMuslimsen
dc.subjectSerbiaen
dc.subjectBosnia and Herzegovinaen
dc.subjectSerbian literatureen
dc.subjectliterary magazines.en
dc.titleОд конфесије ка идентитету:(Муслиманско питање у Србији 1878-1912)sr
dc.titleFrom confession towards identity:(Muslim question in Serbia from 1878 until 1912)en
dc.typedoctoralThesisen
dc.rights.licenseBY-NC-ND
dcterms.abstractТанасковић, Дарко; Терзић, Славенко; Миљковић, Ема; Чолић, Љиљана; Шаљић, Јована Д.; Od konfesije ka identitetu:(Muslimansko pitanje u Srbiji 1878-1912);
dc.identifier.fulltexthttps://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/31085/Disertacija4194.pdf
dc.identifier.fulltexthttps://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/31086/Saljic_Jovana_D.pdf
dc.identifier.fulltexthttp://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/31085/Disertacija4194.pdf
dc.identifier.fulltexthttp://nardus.mpn.gov.rs/bitstream/id/31086/Saljic_Jovana_D.pdf
dc.identifier.rcubhttps://hdl.handle.net/21.15107/rcub_nardus_6274


Документи за докторску дисертацију

Thumbnail
Thumbnail

Ова дисертација се појављује у следећим колекцијама

Приказ основних података о дисертацији