Могућности оружаних снага Босне и Херцеговине у пружању помоћи цивилним властима у ванредним ситуацијама

Abstract

Војска, као компактна организација са јасним ланцем командовања и опремљеним, оспособљеним и увежбаним људством, представља значајан фактор у сваком друштву. Исто тако, готово да је постало правило да је једна од мисија војске помоћ цивилним структурама у ванредним ситуацијама. У неким државама војска је у потпуности интегрални део система заштите и спасавања док у већини држава војска чини „последњи ресурс“ у одговору на ванредне ситуације. Jедна од мисија Оружаних снага Босне и Херцеговине је помоћ цивилним структурама у ванредним ситуацијама. Те снаге представљају „последњи ресурс“ у одговору на ванредне ситуације. Оружане снаге су једина снага на државном нивоу, која на целој територији Босне и Херцеговине може да проводи активности заштите и спасавања. С обзиром на ову улогу, остаје питање реалних могућности Оружаних снага Босне и Херцеговине да пружи подршку цивилним структурама у ванредним ситуацијама. У овом раду се, пре свега, разматрају законски предуслови за такве активности Оружаних снага, ресурси којима располажу, као и обука, сарадња и координација са цивилним структурама из области заштите и спасавања. Законом о одбрани Босне и Херцеговине омогућено је ангажовање војске на помоћи цивилним структурама у ванредним ситуацијама. Доношењем Оквирног закона о заштити и спасавању људи и материјалних добара од природних и других несрећа у Босни и Херцеговини, место и улога Оружаних снага су јасније дефинисани. Ипак, војска је остала изолована од цивилних структура и није предвиђено њено учешће у свим фазама управљања у ванредним ситуацијама. Подзаконски акти су неусаглашени са законским решењима, што доводи до одређених проблема у ангажовању војске. Ресурси Оружаних снага су предвиђени да се користе искључиво као последњи и уз одобрење Председништва БиХ. Ти ресурси су значајни и огледају се пре свега у људству, техници и организацији. Међутим, технички ресурси су у највећем броју нефункционални, застарели и слабо одржавани, чиме је њихова употреба ограничена. Исто тако, сама организација Оружаних снага мора претрпети одређене промене како би учешће у помоћи цивилним структурама у ванредним ситуацијама било функционалније. Људски ресурси су врло значајни и представљају окосницу ангажовања Оружаних снага. Значајно је истаћи да размена информација о ресурсима за ванредне ситуације са цивилним структурама не постоји. Обука за помоћ цивилним структурама у ванредним ситуацијама је недовољна у Оружаним снагама и у принципу изолована је од цивилних структура. Заједничка обука је ретка и са увек истим учесницима, без укључивања шире друштвене заједнице. Све показује да је координација и сарадња на незадовољавајућем нивоу, а посебно на нивоу јединица локалне самоуправе које треба да буду носиоци система заштите и спасавања. Боља размена информација, координација и заједничко планирање Оружаних снага и цивилних структура су основни предуслови успешног одговора на ванредне ситуације. Разматрајући све наведене факторе може се закључити да Оружане снаге могу пружити помоћ цивилним структурама у ограниченом капацитету и да сарадња са цивилним структурама може допринети да се ограничени ресурси искористе на најбољи могући начин. Војска мора учествовати у свим фазама планирања за ванредне ситуације, а неки њени ресурси могу и морају постати интегрални део система заштите и спасавања у Босни и Херцеговини.

The army as a compact organization with a clear chain of command and with equipped, skilled and trained manpower is an important factor in any society. Also, almost has become a rule that one of the missions of military is assistance to civilian authorities in emergency situations. In some countries, the military is fully integral part of the system of protection and rescue, while in most countries the military is the "last resource" in response to emergency situations. Оne of the missions оф the Armed Forces of Bosnia and Herzegovina is to help civilian authorities in emergencies. Those forces are a "last resource" in response to emergency situations. The Armed Forces are the only force at the state level which can perform activities of protection and rescue in the entire territory of Bosnia and Herzegovina. In accordance to that role, the question remains about real possibilities of the Armed Forces of Bosnia and Herzegovina to provide support to civilian authorities in emergencies. This paper mainly discusses the legal prerequisites for such activities of the Armed Forces, the resources that exist, as well as a training, cooperation and coordination with civilian structures in the field of protection and rescue. By Defense Law of Bosnia and Herzegovina is allowed engagement of the army to assist civilian authorities in emergencies. The adoption of the Framework Law on Protection and Rescue of people and material goods from natural and other disasters in Bosnia and Herzegovina, the place and role of the Armed Forces are more clearly defined. However, the army has remained isolated from civilian authorities and is not predicted for participation in all phases of emergency management. Secondary laws are not harmonized with the law, which leads to certain problems in the use of the army. Resources of the Armed Forces are intended to be used only as a last resort and with the approval of the Presidency of Bosnia and Herzegovina. These resources are important and are reflected primarily in personnel, equipment and organization. However, the technical resources are mostly dysfunctional, outdated and poorly maintained, and because of that their use is restricted. Also, the organization of the Armed Forces have to undergo certain changes in order to maintain functional participation in assistance to civilian authorities in emergency situations. Human resources are very significant and represent the backbone of the engagement of the Armed Forces. It is important to highlight that exchange of information on resources for emergency situations with civil authorities does not exist. Training to assist civilian authorities in emergencies is insufficient in the Armed Forces and in principle, isolated from civilian authorities. Joint training is rare and always with the same participants without the involvement of the wider community. All shows that coordination and cooperation is unsatisfactory, particularly at the local government levels, which need to be bearers of protection and rescue system. Better exchange of information, coordination and joint planning of the Armed Forces and civilian authorities are the basic prerequisites of a successful response to emergency situations. Considering all of these factors it can be concluded that the Armed Forces can provide assistance to civilian authorities in a limited capacity and that cooperation with civilian organizations can contribute to usage of these limited resources in the best possible way. The Army must participate in all phases of emergency management, and some of its resources can and have to bean integral part of the protection and rescue system in Bosnia and Herzegovina.