Уметничка и поетичка кохерентност и сродност дела Растка Петровића и Саве Шумановића

Abstract

Феномен вишеслојног и за научно интермедијално истраживање увек инспиративног односа међу уметностима, разматра се у јединственом простору међууметничких релација стваралаштва Растка Петровића (1898 – 1949) и Саве Шумановића (1896 – 1942). Различитих карактера, сензибилитета, порекла, васпитања, искуства и уметничких медија којима своју уметност изражавају, судбински по њихове животе, али првенствено по њихову уметност, срећу се у Паризу 1921. године, културној и уметничкој престоници авангардне Европе. Стварајући и развијајући јединствене уметничке изразе и стилове, бележећи утиске, одјеке и трагове европских авангардних тенденција, сваки у својој уметности (књижевности и сликарству) , ова два уметника остварују интелектуални, уметнички и поетички дијалог који значајно утиче управо на њихове индивидуалне поетике. У раду се монографски истражују основне развојне фазе и поетичке карактеристике двојице уметника, а потом се истраживачка пажња фокусира на конкретне уметничке манифестације (паралеле) као на феноменолошке, структуралистичке и идејне споне стваралаштва Растка Петровића и Саве Шумановића. Те споне су пронађене и приказане у два аспекта: 1) кроз спољни оквир, који се очитава у естетици сувише стварног, феномену Пијана лађа и односом двојице уметника према покрету и кретању и 2) као унутрашња структурална кохезија која се испољила у мотивско-тематским блискостима и комплементарној хроматици песничких и ликовних форми, а кроз које исијава заједнички метатекст. Сусрети и прожимања уметности двојице уметника на плану метатекста потврђују тезу о припадности духу времена, али истовремено сведоче и о посебној врсте њихове духовне блискости. Имагинација у поступку уопштавања отвара нови аспект укрштања појединачних чулних сензација (као што су песничка слика, облик, боја), а синестезија отвара пут ка универзалној спиритуалној димензији уметности. Ипак, у овом истраживању обе уметности (књижевност и сликарство) задржавају свој уметнички интегритет. Упоредним поступком рашчлањене, а потом синтетисане у новој консталацији, две уметности се, како то показују дела Растка Петровића и Саве Шумановића, узајамно допуњују у трагању за одговорима којима тежи човек/уметник првих деценија дведесетог века.

The focus is on the phenomenon of the multi-layered relation between the arts which is at the same time deeply inspiring for intermediary scientific research. The research is based on the unique scope of inter-artistic relations between the works of art by Rastko Petrovic (1898-1949) and Sava Shumanovic (1896-1942). They met each other in Paris, the cultural and artistic capital of avant-garde Europe, in 1921. They being different in character, sensitivity, descent, breeding, experience and art media they used, the meeting was fateful for their further lives as well as, if not more, for their arts. Creating and developing, each in his own art (literature and painting), unique artistic expressions and styles, and taking notes of the impressions, echoes and scents of European avant-garde trends, the two artists realize an intellectual, artistic and poetic dialogue which significantly influences the very individual poetics of theirs. The monograph researches the essential developing phases and poetic characteristics of the two artists focusing on the actual artistic demonstrations – phenomenological, structural and conceptual bonds (analogies) in the works by Rastko Petrovic and Sava Shumanovic. The bonds were detected and presented in two facets: (1) the exterior context, interpreted as the aesthetics of all too real, the phenomenon A Drunk Boat and the relationship of the two artists toward movement and motion and (2) the interior structural cohesion displayed as the closeness in motif-subject scope and the complementary chromatics in poetic-painting forms thus making the mutual metatext visible. The two artists‟ encounters and interfusion in metatext verify the thesis on the belonging to the spirit of the time, but not less than to a specific kind of their spiritual closeness. The imagination in the technique of generalization illuminates a new aspect of interweaving individual perceptible sensations (a poetic image, shape, colour, etc.), whereas synesthesia opens the door to the universal spiritual dimension of art. Nevertheless, the research maintains the artistic integrity for the both of the arts (literature and painting). Having been articulated and then synthesized by juxtaposition, the two arts, as it is shown in the works by Rastko Petrovic and Sava Shumanovic, complement each other while searching for the answers significant for the twentieth century man/artist.