Проспективно рандомизовано испитивање безбедности и ефективности хируршке реваскуларизације миокарда после имплантације каротидног стента у односу на симултану каротидну и коронарну хируршку реваскуларизацију

Abstract

Инциденца тешке каротидне болести у пацијената који се подвргавају операцији реваскуларизације срца је у распону од 6-12%. У ових пацијената постоји три пута већи ризик од неуролошких компликација након миокардне реваскуларизације, чак и у случајевима асимптоматске каротидне болести. И поред присутних доказа о комплексности и озбиљности комбиноване каротидне и коронарне болести, оптималан третман је и даље контроверзан. Два протокола се најчешће користе: каротидно стентирање или ендартеректомија која претходи реваскуларизацији срца 2-4 недеље или, симултана интервенција. Ниједна од ових опција није показала супериорност, а, за сада, не постоје ни рандомизоване студије који би дале одговор на то питање. Код временски раздвојених интервенција где се примарно лечи каротидна болест, ризик од акутног инфаркта миокарда пре срчане операције је висок, уколико је у питању каротидна ендартеректомија, док у стентирању постоји већи ризик од неуролошких компликација. С друге стране, симултана операција је повезана са повишеним периоперативним морбидитетом и морталитетом. Код симултане хируршке реваскуларизације, и поред елиминисања међу-процедуралног ризика, резултати су слични хируршкој интервенцији у два времена, а у многим студијама су инфериорнији у односу на резултате каротидног стентирања и коронарног премошћавања када се изводи одвојено, углавном, због високог ризика од периоперативног шлога. Однедавно, доступни су подаци о четвртој опцији- симултано каротидно стентирање и миокардна реваскуларизација. Све серије су нерандомизоване, већина је ретроспективна, а све су лимитиране малим бројем пацијената и имају различите пери и постпроцедуралне протоколе. Ова студија је проспективна, рандомизована, а њен циљ је поређење раних и средњорочних резултата симултане хибридне реваскуларизације (каротидно стентирање и миокардна реваскуларизација) са хируршком комбинованом каротидном ендартеректомијом и коронарном операцијом...

The prevalence of severe carotid artery disease among patients undergoing coronary artery bypass surgery (CABG) is estimated to be 6-12%. These patients have three-fold higher risk for neurological complications after CABG, even if the carotid artery disease is asymptomatic. Despite the acknowledgment of its significance, treatment options for the significant carotid artery disease in the patient undergoing CABG remain controversial. Overall, two protocols are widely used: staged procedure, with carotid artery stenting (CAS) or carotid eversion endarterectomy (CEA) followed by CABG (2-4 weeks later), and simultaneous CAS/CEA with CABG. However, either of these proved not to be superior. Moreover, there have been no randomized trials aiming to assess properly which strategy is more appropriate. In the staged surgical approach that addresses the carotid artery lesion first, the risk of acute myocardial infarction prior to CABG is rather high when performing CEA while the risk of stroke is increased in patients undergoing CAS. On the other hand, the combined surgical approach is associated with an increased risk of both cerebral and cardiac mortality and morbidity. With combined CEA/CABG, despite eliminating inter-stage risk, outcomes have been similar to staged CEA/CABG and in many studies inferior to the staged CAS/CABG, mainly due to higher operative stroke risk. Recently, more data are available for the fourth option - the simultaneous, combined approach of CAS and CABG. All published series were nonrandomized, most were retrospective, and all with limited number of patients, as well as with different periand postprocedural protocols. We performed prospective, randomized study with an aim to compare the early postprocedural results of simultaneous hybrid CAS and coronary bypass surgery vs. concomitant CEA – CABG procedure...