Конструисање оквира нарације: представе архитектуре у сарајевској хагади и илуминираним сефардским хагадама 14. века

Abstract

Докторска теза се бави различитим системима представљања архитектуре у Сарајевској хагади и илуминираним сефардским хагадама 14. века. Без обзира на доста добру проученост средњовековних јеврејских рукописа, ова тема до сада није била обрађена у научној литератури. Четири хагаде настале око средине 14. века у Каталонији чине основу наше грађе: Сарајевска хагада (Земаљски музеј, Сарајево), Златна хагада (Лондон, Британска библиотека, Or. 27210), Риландс хагада (Манчестер, Џон Риландс библиотека, Heb. Ms. 6), и тзв. “Двојна (Братска)” хагада (Лондон, Британска библиотека, Or. 1404). Са друге стране, једна ашкенаска хагада илуминирана скоро у исто време у Немачкој (Хагада са птичијим главама, Израелски музеј у Јерусалиму, Ms. 180/57) представља компаративну грађу која нам омогућава да јасније сагледамо одређене проблеме. Студија почиње прегледом истраживања Cарајевске хагаде и осталих хагада из наше грађе. Затим следи преглед методских проблема у вези са начином разумевања визуелности у јеврејској култури средњег века која се традиционално доживљава као изразито аниконична. Систематским излагањем различитих научних ставова долазимо до закључка да је јеврејски аниконизам у ствари мит и да је визуелност у јеврејским заједницама средњег века била изразито развијена. Четврто поглавље бави се историјским околностима појаве и развоја јеврејске културе на тлу Шпаније и различитим културним моделима који су утицали на формирање сефардске културе. Пето поглавље се бави настанком хагада као илустрованих књига, посебно енглеским и француским псалтирима као непосредним узорима за настанак уводних циклуса минијатура у сефардским хагадама. У нашем истраживању посебна пажња је поклоњена идентификовању модела као и иконографској и иконолошкој анализи сцена са представом архитектуре којима је посвећено шесто поглавље. Затим следи истраживање архитектонских топоса као специфичних визуелних општих места, којима се бави седмо поглавље. У осмом и деветом поглављу се анализирају начини коришћења појединих архитектонских елемената као и представљање одређених врста архитектуре: простора, ентеријера, рама, архитектонског мизансцена, „грађене“ и „топографске“ архитектуре. Завршно поглавље рекапитулира закључке претходних и износи тезу о специфичном јеврејском начину конструисања рама и простора у Сарајевској хагади. На основу овде изведених истраживања о начинима стварања и употребе простора у средњовековним сефардским хагадама може се изнети теза да су јеврејски уметници и поручиоци у Шпанији у 14. веку, зналачки „пловећи између екстрема“ – који су претстављале фигуративна хришћанска са једне и аниконичка арапска култура са друге стране – у декорацији својих рукописа свесно бирали оне архитектонске моделе који су им омогућили да створе сопствену независну визуелну естетику. Естетику која је до детаља пратила потребе нарације вођене литерарним предлошцима из Танаха и мидраша али и савременим филозофским схватањима и која није била заведена модерним визуелним експериментима са илузионистичком представом простора.

The PhD thesis deals with the various visual systems of architectural representations and framing of narrative in illuminated Sephardic haggadot. Previous researches of this topic have left many open questions and failed to give a comprehensive insight into this complex subject. Four Haggadot, produced around mid-14th century in the same area of Catalonia: Sarajevo Haggadah (Sarajevo, National Museum of Bosnia and Herzegovina), Golden Haggadah (London, British Library, Or. 27210), Rylands Haggadah (Manchester, John Rylands Library Heb. Ms. 6) and Brother Haggadah (London, British Library, Or. 1404) provided the core of our research material. On the other hand and investigation of an Askenaz Haggadah – The Bird’s Head Haggadah (Jerusalem, Israeli Museum Ms. 180/57), produced aproximately in the same period, provide us with the opportunity to compare the differences and to draw some conclusions. The study opens with the introduction followed by the second chapter with the survey of the state of research regarding Haggadah of Sarajevo and other haggadot from our material. The third chapter is dedicated to the methodological issues regarding ways of understanding visuality in medieval Jewish culture which is traditionally seen as pronouncedly un-iconic. Using systematic presentation of various scientific views, we arrive to the conclusion that Jewish un-iconism is actually a myth, and that visuality in Jewish medieval communities was outstandingly developed. The fourth chapter deals with historical circumstances of appearance and development of the Jewish culture on Iberian peninsula, and with various cultural models that influenced modeling of Sephardic culture. Fifth chapter deals with emergence of haggadot as illustrated books, especially with English and French Psalters as immediate source for introductory cycles of miniatures in Sephardic haggadot. Our research devotes special attention to identifying models, as well as to iconographical and iconological analysis of scenes with architectural representations, what the sixth chapter is devoted to. It is then, in the seventh chapter, followed by research of architectural topoi as specific visual common places. In the eight and ninth chapter, ways of utilization of specific architectural elements are being analyzed, as well as representation of specific architectural categories: space, interior, frame, architectural mis-en-scene, “constructed” and “topographical” architecture. Final chapter recapitulates conclusions reached in previous chapters, and presents concept of specific Jewish way of frame and space construction in the Haggadah of Sarajevo. Based on hereby presented research of the ways of creation and utilization of space in medieval Sephardic haggadot, it is possible to suggest that 14th century Jewish artists and patrons in Spain knowingly “navigated between extremes” – represented by figurative Christian and un-iconic Muslim art – decorated their illuminated manuscripts by consciously choosing those architectural models that enabled them creation of their own independent visual aesthetics. That aesthetics followed in details the needs of narrative, guided by literary templates from Tanah and Midrash, as well as from contemporary philosophical ideas, and was not misguided by modern visual experiments with illusionistic space representation common in contemporary Gothic art.