Занемаривање и злостављање деце у Србији - феноменологија, етиологија и друштвена реакција

Abstract

Занемаривање и злостављање деце представља појаву која прати целокупну историју човечанства. Специфичност вулнерабилности најмлађих, као и низ социолошких особености утицали су на то да насиље над децом егзистира као константа практично у свим друштвима и историјским епохама. Премда је последњих деценија, на глобалном нивоу, приметан значајан напор у погледу остваривања веће заштите и поштовања права деце, одрживост високе учесталости занемаривања и злостављања је потврђена у бројним епидемиолошким студијама. Ово се истиче како у неразвијеним државама Африке и Азије, тако и у економски водећим државама западне Европе и САД. Управо у том смислу, Република Србија као држава која је последњих деценија вишеструко оптерећена различитим друштвеним турбуленцијама представља подручје са високим захтевима истраживања учесталости и особености насиља над децом, постојећих механизама заштите и њихове ефикасности, те могућих путева унапређења друштвеног одговора на ову појаву. У односу на то поставиће се и циљеви ове докторске дисертације која поред прегледа релевантних теоријских и емпиријских радова у овој области укључује и истраживање епидемиолошких и феноменолошких особености занемаривања и злостављања деце у Србији. Са циљем идентификовања етиолошких тенденција у раду ће бити анализиран већи број хипотеза о вези независних варијалби на ниову самог детета, злостављача, породице детета, односно неговатеља, те учесталости јављања виктимизације. Коначно, са циљем мапирања евентуалних потреба и могућности корекције друштвеног одговора у раду ће бити представљени резултати истраживања ставова професионалаца ангажованих у различитим секторима друштвеног реаговања на појаву насиља над најмлађима. Сви добијени резултати могу се користити у осмишљавању и унапређењу конкретних превентивних активности и ширих превентивних стратегија. Tако је истраживањем утврђено да је на нивоу целокупног узрока регистровано 199 случајева занемаривања и злостављања деце са инциденцом на ниову од 1,94/1000. При томе највише случајева је идентификовано у Војводини (38,19%), затим у западној/југозападној Србији (27,13%), источној/југоисточној Србији (18%), односно Београду (16,58%). Истовремено, утврђено је да као најчешћа форма насиља над децом појављује психолошко злостављање (54,77%), затим физичко (41,20%), занемаривање (39,19%), односно као најмање учестала форма сексуално злостављање деце (21,60%). У погледу родних карактеристика жртава ЗЗД утвђена је релативна уједначеност, са 48,14% дечака, односно 51,75% девојчица.