Идеје, друштвено-политички пројекти и пракса владе Милана Недића : (1941-1944)

Abstract

У раду се, на основу архивске грађе, периодике, наративних, дневничких и мемоарских извора, као и српске и стране литературе, анализирају идеје, друштвено-политички пројекти и пракса владе Милана Недића. Иако идеолошки хетерогена, српска колаборационистичка влада у великој мери баштинила је идеје екстремне српске деснице и деснице интегрално-југословенског националног усмерења из међуратног периода. Овај континуитет посебно је уочљив у колаборационистичкој визији културне и просветне политике, као и у учешћу великог броја међуратних екстремних десничара у колаборационистичкој управи и њеном пропагандном апарату. Окупатор је чврсто контролисао све сегменте живота у окупираној Србији, али је као основне приоритете означио безбедност својих трупа, експлоатацију српске привреде и њене радне снаге. Влади Милана Недића била је остављена ограничена слобода у артикулисању националне и културне политике, посебно након слома устанка крајем 1941. године. Културна политика српске колаборационистичке владе била је свеобухватног карактера: влада је тежила да потпуно контролише све сегменте културе и просвете, као и да утиче на уметничко стваралаштво и стварање новог система вредности, који је био утемељен на патријархално-националистичким основама. Истовремено је, у више различитих центара, почео развој друштвено-политичких пројеката Недићеве владе чији је коначни циљ био коренит преображај српског друштва и државе. Председништво министарског савета развијало је пројекат Српске сељачке задружне државе, покушавајући да српску државу организује по угледу на сеоско задружно домаћинство а Милану Недићу обезбеди неограничену власт у земљи. Реализацију овог пројекта, који је у многоме био анахрон и екстреман, зауставила је окупаторска управа вођена сопственим интересима. Паралелно са концептом Српске сељачке задружне државе настајао је Српски цивилни/културни план, чији је творац био Владимир Велмар-Јанковић, помоћник министра просвете. Инспирисан „Начертанијем“ Илије Гарашанина, он је уз помоћ Универзитета у Београду и великог броја српских интелектуалаца и стручњака из бројних области саставио списак од око двеста проблема који су оптерећивали развој српског народа и државе. Сваки од наведених проблема потом је разматрала посебна комисија састављена од универзитетских професора и других истакнутих стручњака; израђивани су елаборати и смернице, а реализација Плана била је предвиђена за период после рата. Српски цивилни/културни план био је у свом највећем делу аполитичан и практично усмерен, и представља јединствену појаву у српској историји. Трећи друштвено-политички пројекат Недићеве владе био је концепт интегралног „васпитања у националном духу“, често називан и пројектом стварања „новог српског човека“. Замишљен као део једне ултра-конзервативне, антиинтернационалистичке и екстремно националистичке културне и просветне политике, овај пројекат имао је за циљ да, кроз дугорочну строгу контролу државе над образовно-васпитним процесима, допринесе стварању идеолошки индоктринираних појединаца спремних на подношење најразличитијих жртава за добробит српског народа и државе. Ослобођење Србије 1944. године значило је и крах владе Милана Недића, њених идеја и друштвено политичких пројеката, а у раду се разматра и послератна судбина истакнутих српских колаборациониста

This study offers analysis of ideas, socio-political projects and praxis of Milan Nedić‟s government, based on use of archival sources, newspapers and journals, narrative sources, diaries and memoirs, Serbian and foreign literature. Although ideologically heterogeneous, Serbian collaborationist government followed, to a large extent, the ideas of interwar Serbian extreme right and the right-wing of integral-Yugoslav national idea. This continuity is especially obvious in collaborationists‟ vision of cultural and educational policy, and also in participation of many prominent interwar rightists in collaborationist administration and its propaganda. The occupier firmly held all aspects of life in occupied Serbia under control, but the security of German troops and exploitation of Serbian economy and labor force were highlighted as the priorities. Limited freedom of act was left to the Milan Nedić‟s government in creation of national and cultural policies, particularly after crashing of the uprising in late 1941. Cultural policy of Serbian collaborationist government was a totalitarian in its nature: authorities tried to put all aspects of culture and education under full control, while influencing art creativity and promoting a new value system based on patriarchal-nationalist foundations at the same time. Simultaneously, in several centers of Nedić‟s government, a development of socio-political projects has started, aiming at the full transformation of Serbian society and state. Prime-minister‟s office was developing a project of Serbian peasant corporative (cooperative) state, with intention to organize Serbian state by the model of Serbian peasant cooperative household, giving the limitless political power to Milan Nedić. Realization of this, in many aspects anachronus and extreme project, has been stopped by German authorities, following their own interests. Serbian civil/cultural plan, conceived by Vladimir Velmar-Janković, Asistant Minister of education, had a development paralel to the one of Serbian peasant corporative (cooperative) state. Inspired by the Garašanin‟s „Naĉertanije“, Velmar- Janković created a list of some 200 problems of Serbian nation and state development, with the asistance of Belgrade University and a great number of Serbian experts in various sciences. Each of determined problems has been processed by special comission made of University professors and other prominent experts; studies and directives has been made and the realization of the Plan was suppose to start after the end of the war. Serbian civil/cultural plan has mostly been apolitical and practical and it is a unique phenomena in Serbian history. The third socio-political project of Nedić‟s government was the concept of integral education “in the national spirit”, often referred as the project for creation of the “New Serb” or “new Serbian man”. Conceptualized as a part of one ultra-conservative, anti-internationalistic and extreme nationalistic cultural and educational policy, this project aimed toward creation of indoctrinated individuals prepared for all kinds of sacrifices for wellbeing of Serbian state and nation, trough strict, long-lasting state control over the educational processes. Liberation of Serbia in 1944 meant a fall of Milan Nedić‟s government, its ideas and socio-political projects. Postwar fate of Serbian collaborationists was also discussed in this study