Хајдегерова филозофија језика

Abstract

Рад Хајдегерова филозофија језика посвећен је испитивању начина на који је Хајдегер усвојио и поставио феномен језика као филозофски проблем. Хајдегеров филозофски приступ проблему језика битно се разликује од традиционалних, али и савремених филозофских тематизација овог проблема. Рад је, стога, најпре посвећен томе да се такав особени Хајдегеров приступ одреди и представи на адекватан начин. С обзиром на различите начине на које Хајдегер тематизује феномен језика, рад је фокусиран на тематски оквир језика као проблема филозофије, односно као филозофског проблема који је у рангу других сличних проблема, попут бивствовања, сазнања, суштине човека и слично. Циљ рада је да покаже начин на који се проблем језика код Хајдегера обрађује с обзиром на целину његове филозофије, односно с обзиром на друге њене проблеме и теме. Овако постављен проблем решава се у контексту целине Хајдегерове филозофије, односно једнако на примеру фундаменталне онтологије, као и на примеру позног Хајдегеровог мишљења. Анализа у раду фокусира два кључна Хајдегерова дела за обраду проблема језика, а то су Бивствовање и време, које обележава његове ране позиције, односно Суштина језика, која је од кључног значаја за позно Хајдегерово мишљење. Анализе ова два дела допуњавају се освртима на друга значајна Хајдегерова дела посвећена језику. Проблем језика Хајдегер, прецизније, разумева као питање о ономе шта језик заиста јесте, односно о његовом бивствовању. Проблем језика код Хајдегера стога се не може решити ван перспективе зацртане његовим разматрањем проблема бивствовања, те се као главна нит водиља Хајдегерове филозофије језика испоставља разматрање односа језика и бивствовања. Проблем односа језика и бивствовања Хајдегер експлицитно поставља у оквирима своје позне филозофије, и оно доминантно обележава његов приступ теми језика у том контексту. Оно је, међутим, према нашем мишљењу, иако не експлицитно, на исти начин било схваћено и у оквирима фундаменталне онтологије. Први део рада, посвећен проблему језика унутар фундаменталне онтологије, представља Хајдегерове анализе суштине језика, говора, те односа говора и језика, као изговорене речи, у оквирима анализе егзистенцијалности егзистенције. Уколико се тема језика задржи у овако постављеним оквирима, сматрамо да се може говорити о једној изведеној фундаментално-онтолошкој филозофији језика. Хајдегер, међутим, у овом контексту, према нашем мишљењу, језик визира и из перспективе његовог односа према бивствовању уопште, а не само према бивствовању тубивствовања, односно не само у ужим оквирима егзистенције. Ипак, овако постављен, проблем језика на позицијама фундаменталне онтологије није изведен, већ је та могућност у Бивствовању и времену само назначена. Проблеми који због тога настају, према нашем мишљењу, провоцирају начин на који ће Хајдегер приступити језику у позним радовима. У оквиру позне филозофије Хајдегер проблему језика приступа изокретањем традиционалног питања о суштини језика у питање о језику суштине. Језик суштине Хајдегер одређује као кажу, односно као звоњење тишине. Овако схваћена суштина језика испоставља се као начин на који је бивствовање сâмо мишљењу доступно за разумевање, односно као услов могућности да се бивствовање разуме. Проблем односа језика и бивствовања тако се у позним радовима показује као непосредно везан и за одређење мишљења, односно за разумевање смисла и карактера филозофије уопште. Питању филозофског, односно мисаоног приступа захватању суштине језика Хајдегер у позним радовима доминантно приступа уз помоћ дијалога песништва и мишљења, те стога и анализе понуђене у раду разматрају овај однос. Дијалог певања и мишљења представља Хајдегерово решење проблема наглашеног у оквирима Бивствовања и времена, односно решење проблема адекватног, традицијом непосредованог приступа мисаоном захватању суштине језика. Такав приступ, како у позним, тако и у раним радовима, требало би да резултује новим филозофским разумевањем језика, односно новим разумевањем како суштине језика, тако и изговорене речи. Будући да је ово ново разумевање битно одређено сагледавањем језика с обзиром на бивствовање, Хајдегерове анализе језика испостављају се као битно онтолошке. Такође, у складу са тим, али и у складу са критиком традиционалног филозофског разумевања језика, централно место Хајдегерове филозофије језика, од ког зависи могућност њеног кохерентног извођења, представља однос суштине језика и изговорене речи. С обзиром на овакво решење односа језика и бивствовања у позним радовима, сматрамо да се о изведеној Хајдегеровој филозофији језика, упркос заокрету у његовом мишљењу, о ком и сâм говори, може говорити у контексту целине његовог дела. Таква могућност представљена је у раду конкретним анализама. Коначни резултат рада, стога, представља потврђивање могућности кохерентног извођења Хајдегерове филозофије језика у оквирима целине његовог дела. Контиуитет се овим поводом утврђује на основу мотива који перманентно одређују Хајдегеров приступ језику, а то су: однос језика и бивствовања, разматрање суштине језика, те однос суштине језика и изговорене речи.

Summary Doctoral dissertation Heidegger’s Philosophy of Language is dedicated to investigating the manner in which Heidegger embraced the phenomenon of language and posed it as a problem of philosophy. Heidegger’s philosophical approach to the problem of language is essentially different from both traditional and contemporary philosophical thematizations of it. Therefore, this dissertation is primarily dedicated to defining and presenting Heidegger’s unique approach in a proper manner. Among the various ways in which Heidegger addresses the phenomenon of language, the dissertation emphasizes the motif of language as a problem of philosophy, i.e. as the philosophical problem that ranks equal to other similar problems, such as those of Being, knowledge, essence of man etc. The main aim of dissertation is to present Heidegger’s analysis of language on the background of his entire philosophy, i.e. on the background of its other problems and themes. The problem, thus formulated, is treated within the domain of Heidegger’s entire philosophy, that is, equally on the example of fundamental ontology, as well as on the example of Heidegger’s later thought. The focus of the analysis is on two Heidegger’s works that are crucial for addressing the problem of language: firstly, Being and Time, which marks his early philosophy, and, secondly, The Essence of Language, which is decisive for his later thought. This analysis is supplemented with remarks upon Heidegger’s other works that are dedicated to language. More precisely, the problem of language Heidegger understands as the question concerning that what language essentially is, i.e. as the question concerning its being. Therefore, the problem of language within Heidegger’s philosophy can not be solved outside of perspective which is given through his inquiry of the problem of Being. Analysis of the relationship between language and Being, therefore, represents the main leitmotif of Heidegger’s philosophy of language. The problem of relationship between language and Being Heidegger explicitly addresses in his later philosophy, and it prevails his approach to the topic of language in this context. According to our opinion, although not explicitly in his fundamental ontology it was understood in the same manner. The first section of the dissertation, dedicated to the problem of language within the fundamental ontology, presents Heidegger’s investigations of the essence of language, discourse [Rede], and of the relationship between this essence of language and the language itself [Sprache], as the spoken word, in domain of existentiality of existence. If the topic of language is restricted to such framework, we can consider it as elaborated fundamentalontological philosophy of language. However, according to our opinion, Heidegger in this context considers language not only out of perspective of being of Dasein, i.e. in more narrow framework of existence, but also out of perspective of its relationship towards the Being as such. Such possibility, however, is only suggested in Being and Time, and the problem of language within fundamental ontology is not elaborated in this manner. Problems which emerge because of that, according to our opinion, provoke Heidegger’s approach to the language in his later works. In his later philosophy, Heidegger thematizes the problem of language by distorting the traditional question of the essence of language into the question of the language of essence. The language of essence Heidegger defines as saying [Sage], i.e. as the ringing of silence [Geläut der Stille]. Understood in such way, the essence of language is presented as the way in which the Being itself is available for the thinking, that is, as the condition of possibility for understanding of Being. The problem of the relationship between language and Being is thus in later works revealed in its close connection with the determination of thinking, that is, with Heidegger’s understanding of the meaning and the character of philosophy as such. In his later works Heidegger’s dominant approach to the question of philosophical, i.e. thinking grasp of the essence of language is mediated through the dialogue between poetry and thinking. Therefore, analysis given in the dissertation also considers this relationship. The dialogue between poetry and thinking represents Heidegger’s solution of the problem which he emphasized in Being and Time, i.e. the solution of the problem of adequate approach to thinking grasp of the essence of language, which is not mediated through tradition. Such approach, both in early and in later works, should result in new philosophical understanding of language, that is, in new understanding of both essence of language and spoken word. Given that this new understanding is essentially defined by considering language in terms of Being, Heidegger’s views on language are revealed as essentially ontological. According to this, but also in view of the critique of traditional understanding of language, the key problem of Heidegger’s philosophy of language, which determines the possibility of its coherent development, presents the relationship between the essence of language and the spoken word. In view of this solution of the relationship between the language and Being in later works, we claim that the developed Heidegger’s philosophy of language can be found in the context of his entire philosophy, regardless of the turn in his thinking, which Heidegger himself addresses. Such possibility is presented in this dissertation by more precise analysis. The final result of the dissertation, therefore, is the confirmation of the possibility of coherent development of Heidegger’s philosophy of language in his entire philosophy. The continuity upon this question is determined on the basis of motifs which permanently regulate Heidegger’s approach to language, which are: the relationship between language and Being, understanding of the essence of language, and the relationship between the essence of language and the spoken word