Емоционалност и друштвено биће човека код Кјеркегора и Мерло-Понтија

Abstract

Живот и дело Серена Кјеркегора и Мориса Мерло-Понтија обележавају стожерне тачке, исходишта и зрелог доба, двовековног напора људског бића, да се од почетка 19-ог века, од доба успона модернизма, супротстави безличној сили есенције, контингентном, отвореном, али и рањивом егзистенцијом. У раду настојимо да прикажемо да усредсређеност на егзистенцију доводи до тога да се као језгро човековог бића појављују, на онтолошко-метафизички начин, задобијене, осветљене и схваћене емоције, и везе са собом, другима и трансценденцијом. Изворно лични духовни Кјеркегоров приступ, води га открићу и начинима превазилажења заборава бића у естетици, чистом, чињеничном, историјском, као и конструктивистичком спекулативном духу. Тај пут води га ка указивању на бивствени карактер страсти и патоса, а затим, стрепње, очајања, вере, љубави и среће, али и ироније и хумора, као и досаде, туге, бола сете...у оквиру различитих модуса егзистенције: естетичком, етичком и религиозном. Као централну друштвену институцију он открива брак и породицу, као места јединственог преплетања и прожимања сва три модуса егзистенције. Мерло-Понти, за разлику од Кјеркегоровог приступа егзистенцији на духовни начин, „одозго,“ егзистенцији враћа, поред заборављеног бића, и заборављено тело, па јој прилази „одоздо,“ из перспективе изворне перцепције. Он показује, крећући се, непрестано, између Сциле фактографског емпиризма, и Харибде конструктивистичког интелектуализма, да су првобитна, пререфлексивна, искуства човека-као-телесног- бића-у-свету-у-сталном-настајању, она која га бивствено осуђују на смисао, један неразмрсив сплет емоционално-перцептивног односа са другима, на начин који се испољава као телепатија, видовирост и изворна коегзистенција. Разматрајући питања смисла друштвеног бића Мерло-Понти указује на важност изворних марксистичких идеја, посебно, оних, отуђења и разотуђења, а у темама везаним, како за човеково друштвено-историјско биће, тако и за телесност, живот и природу, vii склон је изворној Фројдовој теорији либида, и психоанализи у целини, које тумачи на својствен егзистенцијалистички и онтолошки начин. Оба аутора показују се, сваки на свој начин, незаобилазним у третирању савремених питања у оквиру развојене психологије, педагогије, политике, културе...Коначно, желели смо овим радом да покажемо, са једне стране, да се питања емоционалности и друштвеног бића човека, како их схватају Кјеркегор и Мерло-Понти, могу сагледати као аспекти једног гледишта које их оба узима у обзир у бивственом и суштинском смислу, а са друге стране, намера нам је била да укажемо на то да су оба аутора којима се бавимо у овом раду изванредно значајни у разумевању нашег савременог живота и доба у целини, и да су, у том смислу, и те како, наши савременици

The life and works of Søren Kierkegaard and Maurice Merleau-Ponty mark the landmarks, originations and maturity of the two-hundred-year effort of human beings, since the beginning of the 19th century – rise of Modernism, to confront their contingent, open, but also vulnerable existence with the impersonal power of essence. In this thesis, I endeavor to show that focusing on existence leads to the fact that the acquired, enlightened and comprehended emotions, as well as links with ourselves, others and transcendence appear to be the core of human beings in an ontological-metaphysical way. Originally personal, Kierkegaard’s spiritual approach leads him to the discovery and the ways of overcoming the oblivion of Being in esthetics, as a clear, factual, historical and constructively speculative spirit. This direction leads him to point out to the essential character of not only passion and pathos, trembling, despair, faith and love, but also irony, humour, boredom, sadness, pain and sorrow… all in the different modes of existence: esthetical, ethical and religious. As the central social institution, Kierkegaard discovers marriage and family as the places where all three modes of existence are uniquely intertwined and permeated. In contrast to Kierkegaard’s approach to existence in a spiritual way – from ‘above’, Merleau-Ponty brings back to existence not only its forgotten Being, but also its forgotten body, approaching it from ‘below’ – from the perspective of its original perception. He demonstrates, moving incessantly between the Scylla of factual empiricism and the Charybdis of constructive intellectualism, that the original pre-reflexive experiences of man-as-corporeal-being-in-the-ever-developingworld are those which essentially compel him to look for the meaning, an inextricable splice of emotionally-perceptional relationship with others, in a way that manifests itself as telepathy, clairvoyance and primordial co-existence. Discussing the issues of the meaning of social being, Merleau-Ponty indicates the importance of the original Marxist ideas, especially those of alienation and dis-alienation. However, in the themes related to ix man’s social-historical being, his corporeality, life and nature, he is inclined to accept Freud’s original theory of libido and psychoanalysis in general, which he interprets in his own existentialistic and ontological way. Both authors, in their own way, have proved to be unavoidable in addressing modern issues within developmental psychology, pedagogy, politics and culture. Finally, I have aimed to show in this thesis, on the one hand, that the questions of emotionality and the social being of man, as they are defined by Kierkegaard and Merleau-Ponty, can be perceived as aspects of one common viewpoint which take them both into consideration in the substantial and essential respect. On the other hand, our intention has been to point out the fact that both authors, whom we deal with in this study, are extremely significant in understanding our modern life and our era as a whole, and that they are, in this respect, very much our contemporaries