Обнова железнице у Краљевини СХС : (1919-1924)

Abstract

Студија даје шири приказ околности у којима се одвијала обнова државне железнице Краљевине СХС после Првог светског рата, у периоду од 1919. до 1924. године. Највећу сметњу обнови наносило је деловање различитих спољних и унутрашњих чинилаца, на које Краљевина углавном није имала пресудан утицај. Неефикасност државне политике на различитим пољима деловања - од успостављања међународних политичко-економских односа, преко оживљавање домаће привреде, до изградње система јавних финансија и железничке управне организације - негативно је утицала на рад домаће железнице. Неуспех државне репарационе политике на Конференцији мира у Паризу одложио је почетак значајнијих одштетних испорука до средине 1921. године. Први велики инострани зајам за железницу Краљевина је обезедила тек 1922. Делимична консолидација државног буџета изведена је 1923. Исте године, формирањем Генералне железничке дирекције, успостављено је тек формално јединство железничке управе. Рад у таквим околностима пуним ограничења, у периоду од 1919. до 1924. године, створио је на југословенској железници мучно стање провизоријума, које није дозвољавало да железнички саобраћај испуни своје бројне интегративне и стабилизационе функције у унутрашњим политичким и међунационалним односима, економији и бројним другим областима живота, на које је посредно или непосредно имао или могао имати велик утицај.

The paper provides a broader look at the circumstances in which the restoration of the state railways of the Kingdom of SCS took place after World War One, in the period from 1919 to 1924. The largest obstacle to the restoration was the impact of various internal and external factors, over which the Kingdom in most cases could not exert any influence. Inefficiency of state policy in various fields of action – from establishing political and economic relations through reviving the national economy to developing the system of public finances and railway administration organization – adversely affected the operation of the national railways. Failure of the state’s reparations policy at the Paris Peace Conference postponed the beginning of more considerable reparations deliveries until mid-1921. It was only in 1922 that the first large foreign loan for the railways was obtained by the Kingdom. Partial consolidation of the state budget took place in 1923. In that same year, the establishment of the Directorate General of Railways introduced only the formal unity of railway administration. Operating under such circumstances, weighed down by restrictions, the Yugoslav railways in the period from 1919 to 1924 faced the difficult situation of stopgap arrangements that did not allow the railway traffic to perform all the numerous integrative and stabilising functions in internal politics and in international relations, in economy and many other areas of life that, directly or indirectly, it had or could have influenced considerably.