Производња, увоз и дистрибуција житарица у римском периоду на тлу провинције Горње Мезије

Abstract

Већи део територије данашње Србије ушао је у састав Римске империје током I века наше ере. Укључивање у римски провинцијални систем донео је овом простору другачији вид организације насеља у складу са потребама нове управе. Римска провинција Горња Мезија, нудила је осим рудног богатства којe се у античким изворима помиње уз њено име, и услове за развој сточарства и земљорадње. Оснивањем римских провинција на територији данашње Србије неминовно је порастао број становника доласком војних јединица. Из извора сазнајемо да су Римљани познавали и разне типове земљишта и према томе вршили поделе у зависности за шта ће земљиште бити коришћено. Тако наилазимо на термин ager sationalis, који се односи само на терене под житарицама. Истраживана је територија провинције Горње Мезије са геоморфолошким карактеристикама те регије и могућностима за производњу житарица, затим врсте житарица које су могле бити гајене, као и значај пољопривредне производње у економском развоју провинције Горње Мезије. Највеће промене провинцији Горњој Мезији донела је римска војска која је своје сталне логоре подигла већ крајем I века у Сингидунуму (Београд) и Виминацијуму (Костолац), а бројна мања утврђења широм границе- лимеса и унутрашњости провинције. Римска војска је имала организовани систем снабдевања храном. Међу намирнице које су спадале у редовна војникова следовања убрајају се и житарице. Археолошка истраживања античких локалитета, анализа алата коришћеног при обрађивању земље, као и материјала који посредно има везе са пољопривредном производњом, доприноси утврђивању степена искоришћености обрадивих површина и њиховог ширења доласком римске управе на централни Балкан, утврђивање промена насталих у непосредној производњи житарица и у организацији њихове експлоатације и дистрибуције, као и утврђивање могућег увоза житарица из суседних провинција. Улога војске, нарочито њених ветерана који су након одслужене војне службе добијали земљишни посед велика је, и заслужује важно место у проучавању организације пољопривредне производње и укључивања балканско- панонских провинција у римску империју. Ради допринеса сазнању о привреди римске провинције Горње Мезије од I до краја III века изабрани метод комбинује обраду археолошког материјала са античких налазишта везаног за производњу и складиштење житарица и античке изворе који се баве пољопривредом у Римском царству, односно археолошки са теоријским методом. Значајна је распрострањеност култова аграрних божанстава у римској провинцији Горњој Мезији (Либер, Либера, Церес, Силван, Тера Матер, Пријап). Општи је закључак да становништво територије Горње Мезије, иако претежно земљорадничко, није било у стању да произведе довољне количине житарица за себе и војску. Сељачка имања Горње Мезије су, вероватно била малих димензија, а не тако бројно становништво провинције сконцентрисано на подмиривање сопствених потреба у храни. Током читавог трајања провинције Горње Мезије (од краја I до краја III века), слика производње житарица се није знатније мењала. Карактеристична појава са краја III века на простору тада већ подељене провинције Горње Мезије, су велика пољопривредна имања и бројна складишта за житарице. Враћање становништва на земљу, и везивање за пољопривредна имања, држава примењује када више нема начина да опорави своју привреду. Релативна стабилност, и привредни развој у провинцијама, поремећени су, вероватно, од тренутка када је држава, односно њени грађани, почели више да троше, него што зарађују. Опет су, најбројније земљорадничко становништво Горње Мезије, те промене најмање погодиле

Much of the territory of today's Serbia became part of the Roman Empire in the first century AD. Roman provincial system was brought to this area a different kind of organization of settlements in accordance to the needs of the new administration. The Roman province of Upper Moesia, offered not just mineral resources, which are mentioned in ancient sources, but also the conditions for the development of agriculture. Establishment of the Roman provinces in the territory of Serbia is related with coming of military units and increased population. From roman sources we learn that the Romans knew about various types of soil and therefore the division performed according to what the land will be used. Thus we find the term ager sationalis, which applies only to fields with grains. Territory of the province of Upper Moesia was study and also the geomorphologic characteristics of the region and the opportunities for the production of grains, as well as the importance of agriculture in the economic development of the province of Upper Moesia. The biggest change in the province of Upper Moesia was made by the Roman army, and their permanent camps rise in Singidunum (Belgrade) and Viminacium (Kostolac), and numerous smaller fortifications across the border-limes and interior, by the end of the first century. The Roman army had organized food supply system. Among the foods that fall within the ordinary soldier's rations were also the grains. Archaeological excavations of roman sites, the analysis of tools used in farming, as well as materials that indirectly have to do with farming, contributes to knowing of utilization of the arable land. The expansion of arrivals administration to the central of the Roman Balkans, determine changes incurred in the direct production of cereals in the organization and their exploitation and distribution, as well as determining the possible importation of cereals from neighboring provinces. The role of the military, especially its veteran who after serving military service got a big land property, and deserves an important place in the study of the organization of agricultural production and the inclusion of Balkan-Pannonian provinces of the Roman empire. In order to contribute to the knowledge economy of the Roman province of Upper Moesia and the end of the third century studding method combines the processing of archaeological material from the ancient sites related to the production and storage of grain and ancient sources involved in agriculture in the Roman Empire, and the archaeological theoretical method. There is a significant incidence of agrarian cults of deities in the Roman province of Upper Moesia (Liber, Libera, Ceres, Silvan, Terra Mater, Priapus). The general conclusion is that the population of the territory of Upper Moesia, although predominantly rural, has been unable to produce sufficient amounts of grain for themselves and the military. Peasant farms of Upper Moesia, probably a small and not so densely populated province is concentrated on meeting the food needs of their own. Province of Upper Moesia (from the end of the first through the third century), the image of cereal is not significantly changed. Characteristic of the end of the third century in the already divided province of Upper Moesia, was the large number of farms and grain storage. Restoring people to the ground, and tying for the farms, the state applies when there is no other way to recover its economy. The relative stability and economic development in the provinces, was distorted, probably from the time when the state and its citizens, began to spend more than they earn. Again, most of the population of Moesia Superior, living mainly from agriculture, and these changes affected the least