Дипломатички обрасци средњовековних владарских докумената : српски пример

Abstract

Истраживање дипломатичких образаца средњовековних владарских доку- мената има двојаку сврху – да систематизује и продуби знања о овој драгоценој врсти историјских извора како би се олакшало критичко оцењивање њихове сазнајне вредности и да помогне да се дође до боље представе о култури власти, то јест, способности владара и управног система у целини да препознају и у писменом облику одговоре на задатке које је пред њих постављало вођење једног средњовековног државног организма. Пример средњовековне Србије препоручује се као предмет једног таквог истраживања већ тиме што у српској науци оно никада није спроведено, али и особеностима српског средњовековног политичког простора који се развијао под утицајем обе велике европске цивилизације тог доба, византијске и латинске, и пролазио кроз дубоке промене. Обрасци су у овом истраживању посматрани на три нивоа, кроз посттупак који се може назвати кумулативном дипломатичком анализом. Прво су обрађени обрасци појединих дипломатичких састојака – спољних, унутрашњих и оних који се могу издвојити као посебно намењени овери докумената. Затим је пажња посвећена начину на који су од ових састојака и појединих њихових варијанти склапани формални обрасци целих докумената – повеље, писма и поједини препознатљиви ужи обрасци унутар њих. Најзад, испитана је повезаност ових формалних образаца са наменом појединих докумената, да би се установило присуство и степен поистовећивања формалних образаца са управним задацима чијем су извршавању били посвећени, као и начини на које се форма прилагођавала задатку, творећи тако практичне, наменске обрасце. Анализом је обухваћено 474 документа властодржаца са простора средњо- вековне Србије чија се власт може описати као владарска или подобна владарској, од великих жупана, краљева и царева из династије Немањића и деспота из породица Лазаревића и Бранковића, до самосталних господара појединих ширих области и владара-изгнаника после турског освајања 1459. године. У овом скром- ном, али у начелу не и недовољном фонду, удео оригиналних докумената износи око 52%, док 43% чине аутентични или прерађени преписи, а 5% се могу одредити као фалсификати. Спроведено у таквим условима, трагање за обрасцима појединачних дипломатичких састојака показало је да практично нема састојка у чијем се обликовању не могу уочити бар две-три основне варијанте, а код неких се међу више десетина, па и једном или две стотине расположивих примерака не могу пронаћи два која би била потпуно идентична. Варијабилност се делимично може приписати броју заступљених ауктора и аукторских група (њих око 40), а посебно снажан подстицај пружа јој језик, јер скоро четвртину фонда чине доку- менти које су српски владари изворно издали на латинском (14%) или грчком (9%). Ти примерци у огромној већини следе обрасце својствене широј латинској, односно грчкој, дипломатичкој пракси, према којима састојци докумената на српском веома ретко показују тежњу за потпуним подражавањем, опредељујући се уместо за уходана аутохтона решења „обогаћена“ појединим грчким или латин- ским својствима. С тим у вези, може се утврдити да је грчки утицај најизраженији у 14. веку, нарочито од крунисања краља Душана, најмоћнијег Немањића, за цара Срба и Грка 1346. године, док у 15. веку страни утицај у много већој мери долази из латинског света.

Study of diplomatic patterns of medieval royal documents serves a dual purpose. One would be to systematize and enhance our knowledge about this precious type of historical sources in order to facilitate critical appraisal of their usefulness, and the other to help attain a better understanding of the culture of government, that is, the ability of the ruler and the system of government as a whole to recognize different tasks imposed on them by the process of governing a medieval political organism and to deal with these tasks in the form of written documents. Medieval Serbia stands out as a good object for such research not only because that kind of study has never been carried out on its royal documents, but also because it was exposed to the influence of both major European civilizations of that period, Byzantine and Latin, and underwent profound political changes. In this study, diplomatic patterns are examined on three levels, through a process that can be designated as cumulative diplomatic analysis. The first to be examined are patterns of individual diplomatic ingredients – external, internal, and those whose purpose it was to guarantee the documents’ authenticity. Then the focus shifts to the manner in which these ingredients and their variants come together to produce formal patterns of whole documents – charters, letters and more specific patterns within those two groups. Finally, there comes the investigation of links between these formal patterns and the purpose of individual documents in order to establish the presence and degree of mutual identification, as well as the ways in which form adapted to circumstance, thus creating practical “purpose patterns”. In all, the study identified 474 documents of medieval Serbian ruling figures whose authority can be described as royal or quasi-royal, form the grand župans, kings and emperors of the Nemanjid dynasty and the Lazarević and Branković despots to the independent lords of certain larger regions and the exiled rulers of the period after the Turkish conquest in 1459. Analysis of this modest, yet for the most part sufficient body of diplomatic material, consisting of 52% originals, 43% authentic or interpolated copies, and 5% forgeries, demonstrates that there is practically no individual diplomatic ingredient without at least two or three basic variants, while for some it proved impossible to find a single pair of identical formulas in as many as one or two hundred available examples. Variability can be partially attributed to the number of various authors involved (about 40), but also to the language of the documents, as almost a quarter of the material is made up of items originally issued in Latin (14%) and Greek (9%). These items generally follow patterns characteristic of the wider Latin and Greek diplomatic practices, whereas the remaining Serbian material seldom shows the tendency to completely imitate these models, opting instead to use deeply rooted autochthonous variants occasionally “enriched” with certain Greek or Latin traits. As far as it goes, Greek influence is most pronounced in the 14th century, especially after the crowning of King Dušan, the most powerful Nemanjid, as tsar of Serbs and Greeks in 1346, while in the 15th century foreign influence comes overwhelmingly from the Latin world.