Парламентарна контрола сектора безбедности у Републици Србији

Abstract

Један од многобројних проблема са којима су се суочиле земље у транзицији јесте и проблем реформе сектора безбедности и успостављање система демократске и цивилне контроле над овим сектором. Кључну улогу у оквиру демократске и цивиле контроле требало би да игра парламент, односно главни елемент у овом процесу јесте одговорност сектора безбедности парламенту. У остваривању контролне функције парламент има на располагању многобројне инструменте, као што су: интерпелације и предлог за изгласавање неповерења влади, посланичка питања, парламентарне истраге, рад сталних парламентарних одбора, јавна слушања, буџетску контролу, као и посебне механизме контроле, при чему се пре свега мисли на рад независних државних тела. Успешност остваривања парламентарне контроле зависи од три фактора: законских овлашћења; способности вршења контроле; и постојања критичког става чланова парламента за позивање владе на одговорност. Проблематика реформе сектора безбедности у Републици Србији постала је актуелна након октобарских промена 2000. године. Уставним и законским оквиром дефинисано је да се сектор безбедности у Републици Србији налази под демократском и цивилном контролом. Када говоримо о улози Народне скупштине у демократској и цивилној контроли, односно о парламентарној контроли сектора безбедности, морамо истаћи да се она остварује усвајањем одговарајућег правног оквира, али поред законодавне активности постоје и други инструменти парламентарне и ванпарламентарне контроле. Међутим, у оквиру Народне скупштине Републике Србије најзначајнију улогу у демократској и цивилној контроли сектора безбедности игра парламентарни Одбор за одбрану и безбедност. С обзиром на то да у домаћој научној и стручној литератури проблем парламентарне контроле сектора безбедности није обрађиван и истраживан у довољној мери и на кохерентан начин, научни циљ овог рада био је научна дескрипција (описивање) и научна експланација (објашњење) сектора безбедности, реформе сектора безбедности и парламентарне контроле уопште, и посебно сектора безбедности, реформе сектора безбедности и остварености парламентарне контроле у Републици Србији. II Имајући у виду комплексност проблема истраживања био је неопходан мултиметодски приступ и комплементарна анализа доступних извора података. У првом и обимнијем делу рада примењене су методе прегледа, пре свега, иностране научне и стручне литературе у циљу појмовног одређења сектора безбедности, прилагођавања сектора безбедности новонасталим околностима (реформа сектора безбедности), демократске и цивилне контроле и посебно парламентарне контроле, а потом и прегледа домаће литературе и нормативноправне регулативе у циљу дефинисања сектора безбедности у Републици Србији, реформе сектора безбедности и улоге Народне скупштине у остваривању контроле над овим сектором. Други део рада јесте истраживачки и у њему су примењени анкетни упитник и експертски интервју. Циљ овог дела рада био је да се резултатима истраживања укаже на право стање у области парламентарне контроле сектора безбедности у Републици Србији, односно на степен остварености парламентарне контроле, и да се на основу тога дефинишу препоруке за њен даљи развој. Истраживање је спроведено у Народној скупштини Републике Србије у периоду од децембра 2010. године до августа 2011. године. Анкетни упитник био је намењен за све чланове парламента, док су интервјуи обављени са члановима Одбора за одбрану и безбедност Народне скупштине, Одбора за финансије Народне скупштине, Одбора за равноправност полова Народне скупштине, Одељења за информативно-истраживачке послове Народне скупштине, независним државним органима, као и одговорним лицима из Министарства одбране и служби безбедности. Поред наведених истраживачких инструмената (упитник и интервју), у истраживачком делу је примењен и метод анализе садржаја, пре свега за анализу посланичких питања, анализу седница Одбора за одбрану и безбедност Народне скупштине, анализу информатора о раду државних органа, као и на анализу извештаја независних државних органа. Резултати истраживања указали су на то да уставно и законски дефинисана улога Народне скупштине и инструменти којима она располаже у погледу контроле сектора безбедности јесту потребан, али не и довољан услов да би парламентарна контрола била ефикасна и функционисала у пракси. Већина анкетираних посланика сматра да парламентарна контрола над сектором безбедности, нарочито службама безбедности, заправо и није остварена. Посланици су, такође, негативно вредновали III значај улоге независних државних органа у остваривању контроле сектора безбедности, као и улогу цивилног друштва у процесу контроле сектора безбедности. Као основни проблеми у остваривању парламентарне контроле идентификовани су недостатак политичке воље, недовољна стручност и ресурси. Отежавајућу околност за процес спровођења контроле представља и чињеница да у нашој земљи није законски уређен приватни безбедносни сектор, а самим тим ни могућност његове контроле. Најзначајнији проблеми уочени су у раду релевантног парламентарног одбора за контролу сектора безбедности. Целокупна активност Одбора, без обзира на јасно дефинисану надлежност, до сада се сводила само на усвајање извештаја и начелно разматрање предлога закона. Едукација и непостојање критеријума за избор чланова Одбора, као и недостатак политичке воље, методологије и Плана рада, истакнути су као проблеми у функционисању Одбора На основу резултата истраживања можемо закључити да нису задовољени основни критеријуми за остваривање контроле и да је парламентарна контрола сектора безбедности у Републици Србији нормативно и институционално устројена, али да у функционалном смислу није остварила ниво демократске праксе. На практичном нивоу, резултати истраживања могу допринети бољем разумевању ове проблематике и изналажењу могућности и адекватних решења за успостављање ефикасног модела парламентарне контроле сектора безбедности у Републици Србији, уважавајући посебности наше земље али и међународне норме и стандарде који су у функцији демократизације друштва у целини.