Релациона онтологија Јована Зијуласа

Abstract

Према Зизјуласовом схватању јелинска философија тумачи свет (тј. целокупно биће) као у суштини један затворени систем. З а д ревну а нтичку философију „биће“ је статични, непроменљиви и уједињујући темељ свега што постоји. У томе супстанцијалистичком схватању Зизјулас види суштину јелинске онтологије. Према Зизјуласовом виђењу, Кападокијски оци (које он у свим главним сегментима следи) предузели су радикалну ревизију (или како каже Зизјулас – револуцију) традиционалне јелинске онтологије. Ова ревизија се састојала у схватању „бића“. Док је „биће“ у јелинској онтологији схватано као супстанција, дотле по Кападокијцима оно треба да буде схваћено као „заједница“. Оно прво је статични, а ово друго динамични и релациони појам. Тако је, по Зизјуласовом тумачењу, у Кападокијској теологији основни онтолошки појам „биће“ схваћен анти–есенцијалистички, тј. као однос (Зизјулас: „Божије биће је по природи релационо“). Дакле, за Зизјуласа, οὐσία = заједница, тј. оно што лежи-у- основи(sub-stantia) свега другог (пре свега у самој Светој Тројици, а онда и у васцелом свету). Она није статична суштина (суштаство), него динамичка релациона заједница (трију личности Свете Тројице). Међусобни однос (релација) Оца, Сина и Светога Духа сачињава сâмо „биће“ Бога (који је творац бића света). Mеђутим, jединство Бога није производ заједнице божанских личности, иначе бисмо тада имали тритеизам (прво би биле три личности, а онда би њихов однос стварао јединство у Богу). По Зизjуласу, то што је природа Бога динамична заједница (а не статична супстанца) не значи да божанске личности имају онтолошко првенство над једном Божијом супстанцијом, него да та једна Божија супстанција коинцидира са заједницом трију личности (BeingasCommunion, 134). Начело монархије Бога Оца је, према Зизјуласу, најзначајније начело православне тријадологије и зато је оно у средишту његовог богословског интересовања. Митрополит Зизјулас ово начело налази у старим Символима вере, али првенствено у теологији Кападокијских Отаца. Према његовом тумачењу, управо 3 ово начело омогућује хришћанству да буде монотеистичка вера, али и да конституише и сачува Тројичност, пошто по њему вера у једног Бога означава заправо веру у једног Бога Оца (који рађа Сина и исходи Духа Светога). Дакле, јединство Бога не следи из трију личности као њихов производ, него је то Божије јединство у ствари јединство самих тих личности које су међусобно сједињене својом природом(природа им је једна те иста) и својим деловањем(деловање им је иако различито, заједничко). Према томе, будући да је, по Зизјуласу, (Божије) „биће“ релациони појам (кападокијске а не јелинске онтологије), то и Зизјуласова онтологија (као и кападокијска) мора бити релациона онтологија. Ово његово становиште које се пре свега тиче тријадологије Зизјулас веома успешно имплементира на пневматолошку христологију, еклисиологију, антропологију и све друге теолошке области. Како то имплементирање у конкретним случајевима изгледа и које су његове егзистенцијалне последице, ова дисертација би требало да покаже

Zizioulas argues that Greek philosophy interprets the world (i.e. the whole being) as an essentially closed system. The ancient Greek philosophy perceives “Being” as a static, unchangeable and unifying foundation of everything that exists. It is in this substantialistic viewpoint that Zizioulas finds the essence of Greek ontology. As Zizioulas sees it, the Cappadocian Fathers (whose follower he is in almost all main aspects) undertook a radical revision (or, as Zizioulas puts it – a revolution) of traditional Greek ontology. This revision concerned the understanding of “Being”. While “Being” in Greek ontology was understood as substance, the Cappadocians argued it should be understood as a “communion”. The former is a static while the latter is a dynamic and relational concept. Consequently, Zizioulas’ interpretation of Cappadicoan theology is that its basic ontological concept of “Being” is understood as 4 anti-essentialistic, that is, as a relation (Zizioulas: “God’s being is relational by its nature”). Therefore, for Zizioulas, οὐσία equals a communion, i.e. what lies-infoundation (sub-stantia) of everything (first of all, in Holy Trinity and then in the whole world). It is not a static essence (substance), but a dynamic relational communion (of three persons of the Holy Trinity). The mutual relation of the Father, the Son, and the Holy Spirit constitutes the very “Being” of God (who is the Creator of the universe). However, God’s unity is not the result of the communion of divine persons for, should that be the case, we would have had tritheism (three personalities first and then their relation would rise to unity in God). Zizioulas argues that the fact that God’s nature is a dynamic communion (not a static substance) does not mean that the divine persons ontologically precede one God’s substance. It is rather that this one God’s substance coincides with the communion of three persons (Being as Communion, p. 134). According to Zizioulas the principle of God the Father is the most important principle of the Orthodox theology and that is why that principle is in the centre of his interest. Mitropolitan Zizioulas finds this principle in the ancient Creeds but primarily in the theology of the Cappadocian Fathers. According to his interpretation it is exactly this principle that enables Christianity to be monotheistic religion and at the same time to constitute and preserve Trinity, because in agreement with this principle faith in one God means in fact faith in one God the Father (who generates the Son and spirates the Spirit). Therefore, God’s unity does not come after three personalities as their result; it is the other way round – it is God’s unity that is the unity of these very persons who are mutually united by their nature (their nature is one and the same) and by their actions (their actions, although different, are united). Accordingly, since Zizioulas sees (God’s) “Being” as a relational concept (one of the Cappadocian and not of Hellenic ontology), his ontology (just like the Cappadocian) must be a relational ontology. His argument, which is primarily concerned with triadology, Zizioulas implements very successfully in Pneumatological Christology, Ecclesiology, Anthropology, and all other theological disciplines. This dissertation is expected to demonstrate the stated implementation by means of concrete examples