Спољнополитичке надлежности америчког шефа државе у нередовним околностима

Abstract

Предмет дисертације односи се на питање овлашћења која има председник Сједињених Америчких Држава на плану спољне политике током трајања нередовних околности. Ова овлашћења утврђена су важећим уставним и подуставним прописима (законима и резолуцијама америчког Конгреса), а развијана су историјском праксом функционисања ове уставне институције Сједињених Држава. Чињеница да ова тематика не може да буде правилно научно обрађена без консултовања норми јавноправног поретка Сједињених Држава уважена је консултовањем референтних нормативних оквира које пружа међународно јавно право, као и анализама које делом садрже и политиколошке црте. Од усвајања Устава Сједињених Држава из 1787. године, током XIX и XX века (а посебно у другој половини ХХ века) умножени су примерци уставне књижевности који се односе на развој институција у оквиру америчког председничког система. Под посебну лупу научне јавности стављена је улога савременог шефа америчке државе. Научна концептуализација односа између различитих институција у оквиру овог уставног система, те учешћа других – ванинституционалних – фактора у обликовању и спровођењу америчке спољне политике прецизније је обрађена од стране нешто ужег броја аутора. Питање овлашћења америчке егзекутиве у међународним односима за време рата и озбиљних кризних ситуација обрађивано је са различитих, често и дијаметрално супротних полазишта. Према једном концепту, средишња установа америчке извршне власти прерасла је своја уставна овлашћења и постала доминантан фактор у целокупној политичкој структури америчког система. Ово, по тим ауторима, носи јасне (са либерално-конституционалистичке тачке гледишта неповољне) последице по спољну политику Сједињених Држава, али и повратно – по механизме законодавне контроле егзекутиве. Теорија по којој председник постепено постаје (или већ јесте) безмало суверени чинилац у америчком уставном поретку није нова. Њене зачетке могуће је пронаћи већ на крају XVIII века Са друге стране, нису усамљени ни ставови о нужном и корисном уставнополитичком првенству председника, али ни тезе о великом утицају Конгреса на послове председника. Конгресне истраге оспориле су ранију слику о председнику који води и Конгресу који следи.

The subject of research in this doctoral dissertation is The Foreign Policy Authority of the American Head of State during Emergency. The thesis addresses the issue of the powerst of the President of the United States in terms of foreign policy during the irregular circumstances. These powers are determined by the applicable constitutional and sub-constutional regulations (laws and resolutions of the U.S. Congress), and developed by the history of functioning of constitutional institutions of the United States. The topics can not be properly treated without consulting both the norms of public law of the United States, as well as the normative framework provided by international public law. Since the adoption of the United States Constitution in 1787, the constitutional literature pertaining to the development of institutions within the American presidential system was amplified during the 19th and 20th century (especially in the second half of the 20th century). The modern head of state’s role in this field has been especially interesting for scientific comments. The question of the foreign authority of the U.S. executive branch during the war and serious international crises was treated with different, often diametrically opposed starting points. One theoretical position claims that the constitutional powers of the U.S. executive branch have grown extensively and that the President has become the dominant factor in the overall structure of the American political system. This, according to these authors, bears negative effects on the foreign policy of the United States, as well as on the mechanisms of legislative control of the executive. On the other hand, a number of authors claim that a somewhat overwhelming President’s role might be useful and implied by the Constitution. Congressional investigation put the earlier image of a President who leads and who follows Congress seriously in question. Claims that the prerogatives of Congress were irretrievably lost were soon followed by proposals for the introduction of a dual or collective presidency, as a consequence of the tragic experiences of participation in international armed conflicts XX century. In such circumstances, political and intellectual landscape has been modeled after the theory of the ‘Renaissance of Congress’. The subject of the paper consists in determining the postulates of the main two (conflicting) currents in American constitutional science: the theory of delegation and the theory of the prohibition of delegation (the ‘non-delegability theory’.