Корени мултикултуралности Босне у фрањевачком реду за време босанских банова

Abstract

Фрањевачки ред у средњовековној босанској држави од својих почетака па до проглашења Босне краљевином прешао је турбулентан пут, од првих контаката половином XIII века, па до успостављања самостана у свим политички и привредним средиштима земље. Босанско средњовековље карактерисале су специфичности које су је изоловале од других земаља, првенствено питање јереси. Краљу Драгутину, који је управљао суседним областима и деловима Босне, је била блиска литургичка пракса римокатолика, насупрот крстјана и њихових веровања. Промена положаја Римокатоличке цркве десила се са доласком фрањеваца и оснивањем њихових самостана у босанским градовима. Угарска круна пружила је подршку и на неки начин иницирала оснивање Босанске викарије и осамостаљивање фрањеваца у Босни. Доказе за ширење угарског утицаја на босанску територију путем фрањеваштва налазимо у годинама пре оснивања Босанске викарије. Оснивањем Босанске викарије фрањевачки ред је добио структуру и репрезента у виду босанског викара. Од личности босанских викара и њихове сарадње са босанским бановима зависила је спољнополитичка слика средњовековне босанске државе. Латинска писменост фрањеваца оставила је трага у босанском средњовековљу кроз дипломатију, религијску структуру, списатељску делатност, међународне контакте, контакте са угарским краљем, приморским градима, како и папом. Став фрањевачког реда према другима, шизматицима и јеретицима, био је несвакидашњи за подручје Западне Европе и може се објаснити подручјем мисијске земље какву је средњовековна Босна имала. Фрањевачки однос према женама у средњовековној Босни описан је кроз три типске слике: молитељице, стидљиве госпође племенитог рода и конкубине. Фрањевачки самостани подизани су при урбаним центрима, полтичким и привредним средиштима. За градитељство самостана фрањевци су ангажовали мајсторе из Дубровника, а финансирање градње финансирали су и сами дубровачки трговци. Количина неубицираних фрањевачких самостана који су познати из писаних извора навела је на редефинисање методологије убикације и фокусирање на уочавање потенцијалних места фрањеваштва. Извршена је компарација наративних, документарних и археолошких извора на основу којих су препознате три категорије потенцијалних места фрањеваштва: археолошки локалитети фрањевачких самостана који корелирају са пописом Бартоломеа Пизанског, археолошки локалитети фрањевачких самостана који се нису нашли на попису Бартоломеа Пизанског, али се помињу у другим изворима и сакрални археолошки локалитети за које постоји могућност да су потенцијална места фрањеваштва. Фрањевачки ред имао је интензивну комуникацију са приморским градовима, размену добара, вештина и идеја. Ред се позиционирао између страних привредника који су имали своје делатности у Босни и босанских владара што се нарочито огледало у позиционирању самостана и његовој улози коју је он имао у средњовековном босанском граду. Значај фрањевачког реда у средњовековној Босни је за развој међународне дипломатије, привреде, уметности (развој готичког стила и сликарство) и медицине.

Franjevački red u srednjovekovnoj bosanskoj državi od svojih početaka pa do proglašenja Bosne kraljevinom prešao je turbulentan put, od prvih kontakata polovinom XIII veka, pa do uspostavljanja samostana u svim politički i privrednim središtima zemlje. Bosansko srednjovekovlje karakterisale su specifičnosti koje su je izolovale od drugih zemalja, prvenstveno pitanje jeresi. Kralju Dragutinu, koji je upravljao susednim oblastima i delovima Bosne, je bila bliska liturgička praksa rimokatolika, nasuprot krstjana i njihovih verovanja. Promena položaja Rimokatoličke crkve desila se sa dolaskom franjevaca i osnivanjem njihovih samostana u bosanskim gradovima. Ugarska kruna pružila je podršku i na neki način inicirala osnivanje Bosanske vikarije i osamostaljivanje franjevaca u Bosni. Dokaze za širenje ugarskog uticaja na bosansku teritoriju putem franjevaštva nalazimo u godinama pre osnivanja Bosanske vikarije. Osnivanjem Bosanske vikarije franjevački red je dobio strukturu i reprezenta u vidu bosanskog vikara. Od ličnosti bosanskih vikara i njihove saradnje sa bosanskim banovima zavisila je spoljnopolitička slika srednjovekovne bosanske države. Latinska pismenost franjevaca ostavila je traga u bosanskom srednjovekovlju kroz diplomatiju, religijsku strukturu, spisateljsku delatnost, međunarodne kontakte, kontakte sa ugarskim kraljem, primorskim gradima, kako i papom. Stav franjevačkog reda prema drugima, šizmaticima i jereticima, bio je nesvakidašnji za područje Zapadne Evrope i može se objasniti područjem misijske zemlje kakvu je srednjovekovna Bosna imala. Franjevački odnos prema ženama u srednjovekovnoj Bosni opisan je kroz tri tipske slike: moliteljice, stidljive gospođe plemenitog roda i konkubine. Franjevački samostani podizani su pri urbanim centrima, poltičkim i privrednim središtima. Za graditeljstvo samostana franjevci su angažovali majstore iz Dubrovnika, a finansiranje gradnje finansirali su i sami dubrovački trgovci. Količina neubiciranih franjevačkih samostana koji su poznati iz pisanih izvora navela je na redefinisanje metodologije ubikacije i fokusiranje na uočavanje potencijalnih mesta franjevaštva. Izvršena je komparacija narativnih, dokumentarnih i arheoloških izvora na osnovu kojih su prepoznate tri kategorije potencijalnih mesta franjevaštva: arheološki lokaliteti franjevačkih samostana koji koreliraju sa popisom Bartolomea Pizanskog, arheološki lokaliteti franjevačkih samostana koji se nisu našli na popisu Bartolomea Pizanskog, ali se pominju u drugim izvorima i sakralni arheološki lokaliteti za koje postoji mogućnost da su potencijalna mesta franjevaštva. Franjevački red imao je intenzivnu komunikaciju sa primorskim gradovima, razmenu dobara, veština i ideja. Red se pozicionirao između stranih privrednika koji su imali svoje delatnosti u Bosni i bosanskih vladara što se naročito ogledalo u pozicioniranju samostana i njegovoj ulozi koju je on imao u srednjovekovnom bosanskom gradu. Značaj franjevačkog reda u srednjovekovnoj Bosni je za razvoj međunarodne diplomatije, privrede, umetnosti (razvoj gotičkog stila i slikarstvo) i medicine.