Одмеравање казне за кривична дела у стицају

Abstract

Одмеравање казне у кривичном праву представља процес њеног прилагођавања околностима одређеног кривичног случаја и личности учиниоца кривичног дела. На тај начин се може остварити законска сврха кажњавања као крајњи домет одмеравања и изрицања казне. Првенствено уважавајући јасно изражену сврху кажњавања неопходно је приступити процесу одмеравања казне у сваком конкретном случају. Зато се кључним сматра питање мерљивости одређене врсте казне. Код одмеравања казне за кривична дела у стицају отвара се низ питања на која треба дати одговоре. Под тим се подразумева могуће разликовање у судској пракси, код одмеравања казне, на идеални и реални стицај кривичних дела. Разликују се начини одмеравања јединствене казне за сва кривична дела учињена у стицају. Додатно разликовање обухвата врсту субјеката кривичног дела. Сходно томе се разликује одмеравање казне за стицај кривичних дела код: пунолетних лица, малолетних лица и правних лица. Постоје два основна система одмеравања казне за стицај кривичних дела. Први се односи на одмеравање јединствене казне без претходног утврђивања појединачних казни. Овај начин одмеравања казне предвиђен је код малолетних учинилаца кривичних дела. Други се односи на одмеравање јединствене казне, на основу претходно утврђених казни за свако појединачно кривично дело. Овај начин одмеравања казне се примењује код пунолетних учинилаца кривичних дела. Притом се користи више различитих модела одмеравања казне који имају законско упориште у релевантним одредбама нашег Кривичног законика. У нашем кривичном праву су позната два могућа начина одмеравања казне: законско и судско. Законско одмеравање казне садржи прописане врсте казни које се изричу у одређеном случају. Прописују се казнени распони у којима се суд мора обавезно кретати приликом индивидуализације казне. Судско одмеравање казне захтева од суда да, у оквирима прописаних казнених распона, одмери казну сагласно околностима кривичног случаја у коме поступа. Општа правила за одмеравање казне подразумевају присуство следећих околности: степен кривице, побуде из којих је дело учињено, јачина угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, ранији живот учиниоца, његове личне прилике, његово држање после учињеног кривичног дела а нарочито његов однос према жртви кривичног дела, имовно стање учиниоца и друге околности које се односе на личност учиниоца. Код кривичног дела учињеног из мржње, због припадности раси и вероисповести, националне или етничке припадности, пола, сексуалне оријентације или родног идентитета другог лица, ту околност суд ће ценити као отежавајућу околност, осим ако она није прописана као обележје кривичног дела. Ове околности можемо поделити на објективне и субјективне у зависности од тога да ли погађају домене кривичног дела или његовог учиниоца. Законодавац строго забрањује двоструко урачунавање околности код одмеравања казне учиниоцу кривичног дела. Код одмеравања казне за кривична дела у стицају отвара се низ питања на која треба дати одговоре. Под тим се подразумева могуће разликовање у судској пракси, код одмеравања казне за идеални и реални стицај кривичних дела. Осим тога, разликују се начини одмеравања јединствене казне за сва кривична дела учињена у стицају. Додатно разликовање обухвата врсту субјеката кривичног дела. Сходно томе се разликује одмеравање казне за стицај кривичних дела код: пунолетних лица, малолетних лица и правних лица.

Odmeravanje kazne u krivičnom pravu predstavlja proces njenog prilagođavanja okolnostima određenog krivičnog slučaja i ličnosti učinioca krivičnog dela. Na taj način se može ostvariti zakonska svrha kažnjavanja kao krajnji domet odmeravanja i izricanja kazne. Prvenstveno uvažavajući jasno izraženu svrhu kažnjavanja neophodno je pristupiti procesu odmeravanja kazne u svakom konkretnom slučaju. Zato se ključnim smatra pitanje merljivosti određene vrste kazne. Kod odmeravanja kazne za krivična dela u sticaju otvara se niz pitanja na koja treba dati odgovore. Pod tim se podrazumeva moguće razlikovanje u sudskoj praksi, kod odmeravanja kazne, na idealni i realni sticaj krivičnih dela. Razlikuju se načini odmeravanja jedinstvene kazne za sva krivična dela učinjena u sticaju. Dodatno razlikovanje obuhvata vrstu subjekata krivičnog dela. Shodno tome se razlikuje odmeravanje kazne za sticaj krivičnih dela kod: punoletnih lica, maloletnih lica i pravnih lica. Postoje dva osnovna sistema odmeravanja kazne za sticaj krivičnih dela. Prvi se odnosi na odmeravanje jedinstvene kazne bez prethodnog utvrđivanja pojedinačnih kazni. Ovaj način odmeravanja kazne predviđen je kod maloletnih učinilaca krivičnih dela. Drugi se odnosi na odmeravanje jedinstvene kazne, na osnovu prethodno utvrđenih kazni za svako pojedinačno krivično delo. Ovaj način odmeravanja kazne se primenjuje kod punoletnih učinilaca krivičnih dela. Pritom se koristi više različitih modela odmeravanja kazne koji imaju zakonsko uporište u relevantnim odredbama našeg Krivičnog zakonika. U našem krivičnom pravu su poznata dva moguća načina odmeravanja kazne: zakonsko i sudsko. Zakonsko odmeravanje kazne sadrži propisane vrste kazni koje se izriču u određenom slučaju. Propisuju se kazneni rasponi u kojima se sud mora obavezno kretati prilikom individualizacije kazne. Sudsko odmeravanje kazne zahteva od suda da, u okvirima propisanih kaznenih raspona, odmeri kaznu saglasno okolnostima krivičnog slučaja u kome postupa. Opšta pravila za odmeravanje kazne podrazumevaju prisustvo sledećih okolnosti: stepen krivice, pobude iz kojih je delo učinjeno, jačina ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, okolnosti pod kojima je delo učinjeno, raniji život učinioca, njegove lične prilike, njegovo držanje posle učinjenog krivičnog dela a naročito njegov odnos prema žrtvi krivičnog dela, imovno stanje učinioca i druge okolnosti koje se odnose na ličnost učinioca. Kod krivičnog dela učinjenog iz mržnje, zbog pripadnosti rasi i veroispovesti, nacionalne ili etničke pripadnosti, pola, seksualne orijentacije ili rodnog identiteta drugog lica, tu okolnost sud će ceniti kao otežavajuću okolnost, osim ako ona nije propisana kao obeležje krivičnog dela. Ove okolnosti možemo podeliti na objektivne i subjektivne u zavisnosti od toga da li pogađaju domene krivičnog dela ili njegovog učinioca. Zakonodavac strogo zabranjuje dvostruko uračunavanje okolnosti kod odmeravanja kazne učiniocu krivičnog dela. Kod odmeravanja kazne za krivična dela u sticaju otvara se niz pitanja na koja treba dati odgovore. Pod tim se podrazumeva moguće razlikovanje u sudskoj praksi, kod odmeravanja kazne za idealni i realni sticaj krivičnih dela. Osim toga, razlikuju se načini odmeravanja jedinstvene kazne za sva krivična dela učinjena u sticaju. Dodatno razlikovanje obuhvata vrstu subjekata krivičnog dela. Shodno tome se razlikuje odmeravanje kazne za sticaj krivičnih dela kod: punoletnih lica, maloletnih lica i pravnih lica.

Sentencing in criminal law is the process of adapting it to the circumstances of a particular criminal case and the personality of the perpetrator. In this way, the legal purpose of punishment can be realized as the ultimate scope of measuring and imposing punishment. Primarily, respecting the clearly expressed purpose of punishment, it is necessary to approach the process of measuring the punishment in each specific case. That is why the issue of measurability of a certain type of punishment is considered crucial. When determining the punishment for the criminal acts in question, a number of questions arise that need to be answered. By this is meant a possible distinction in judicial practice, when determining the punishment for the ideal and real combination of criminal acts. There are different ways of determining the single punishment for all criminal acts committed in the incident. An additional distinction includes the type of subjects of the criminal act. Accordingly, there is a difference in sentencing for the occurrence of criminal acts for: adults, minors and legal entities. There are two basic sentencing systems for criminal offenses. The first refers to the assessment of a single penalty without prior determination of individual penalties. This method of sentencing is provided for juvenile offenders. The second one refers to the assessment of a single punishment, based on the previously determined punishments for each individual In our criminal law, there are two possible ways of sentencing: legal and judicial. Legal sentencing contains prescribed types of punishments that are imposed in a specific case. Penal ranges are prescribed in which the court must necessarily move when individualizing the punishment. Judicial sentencing requires the court to, within the prescribed sentencing ranges, assess the sentence in accordance with the circumstances of the criminal case in which it is acting. The general rules for sentencing include the presence of the following circumstances: the degree of guilt, the motives from which the crime was committed, the severity of the threat or violation of protected property, the circumstances under which the crime was committed, the previous life of the perpetrator, his personal circumstances, his behavior after the crime was committed, and especially his relationship with the victim of the criminal act, the property status of the perpetrator and other circumstances related to the personality of the perpetrator. In the case of a criminal offense committed out of hatred, due to race and religion, national or ethnic affiliation, sex, sexual orientation or gender identity of another person, the court will appreciate that circumstance as an aggravating circumstance, unless it is prescribed as a feature of the criminal offense. We can divide these circumstances into objective and subjective, depending on criminal act. This method of sentencing is applied to adult offenders. In doing so, several different sentencing models are used, which have a legal basis in the relevant provisions of our Criminal Code. whether they affect the domain of the criminal act or its perpetrator. The legislator strictly prohibits double counting of circumstances when sentencing the perpetrator of a criminal act. When determining the punishment for the criminal acts in question, a number of questions arise that need to be answered. By this is meant a possible distinction in judicial practice, when determining the punishment for the ideal and real combination of criminal acts. In addition, there are differences in the methods of determining a single punishment for all criminal acts committed in the same period. An additional distinction includes the type of subjects of the criminal act. Accordingly, there is a difference in sentencing for the occurrence of criminal acts for: adults, minors and legal entities.