Настава историје у Србији од 1919. до 1990. године

Abstract

Настава историје, као један од начина преношења резултата историјске науке, представља последњи ступањ у историјском научном процесу. Путем школског система научна историографија остварује најшири утицај на друштво. Важан задатак врши приликом формирања историјске свести која се налази у основи личног и колективног идентитета. Ова значајна друштвена функција се најпотпуније реализује путем историје као школског предмета. Од када се у XIX веку први пут појавила у наставним плановима, историји као школском предмету је намењена интегративна улога. Услед специфичности историјског развитка српског и југословенског друштва настава историје је задржала ову функцију током целог XX века. Настави историје је припадала значајна улога у остваривању општих образовних циљева који су били намењени школи. Утицала је на изграђивање вредносног система, преносила социјализацијске моделе, представљала медиј колективног памћења. Због свог васпитног потенцијала, од ње се очекивало да утиче и на правце будућег развитка друштва. Отуда стални интерес државних власти да остваре утицај на наставу историје: дефинисање њених циљева, одабир садржаја и начин презентације. Трансформација историјске науке у наставни предмет је перманентан процес, који није зависио само од развоја педагогије, психологије и историографије, него и степена идеолошког уплива. У раду се анализира настава историје у Србији од 1919. до 1990. године, на свим образовним нивоима од основне школе до унверзитета. У зависности од друштвено-политичких прилика школски систем и сама настава историје су прошли кроз три основне фазе. У југословенској краљевини на територији Србије школски систем и настава историје су уграђени у нови, југословенски модел образовања. Кратак дисконтинуитет таквог модела током Другог светског рата у послератном периоду замењен је новим југословенским моделом образовања. Тада се настава историје уклопила у шире реформске процесе социјалистичког друштва. То је оквир у којем се посматрају место, улога и значај историје као школског предмета у образовном систему Србије. Анализа је дата на фундаменталном нивоу кроз циљеве, садржаје и методе у настави историје. Узети су у обзир и чиниоци који су утицали на унутрашњу динамику развитка попут уџбеника и стручне оспособљености наставника. Промена парадигме старе и нове школе, утицала је на положај ученика у настави и померање фокуса са садржаја на методичку страну предмета. На могућности реализације циљева наставе историје утицао је и степен модернизације образовног система, као дела ширег тока мореденизације друштва у Србији.

Nastava istorije, kao jedan od načina prenošenja rezultata istorijske nauke, predstavlja poslednji stupanj u istorijskom naučnom procesu. Putem školskog sistema naučna istoriografija ostvaruje najširi uticaj na društvo. Važan zadatak vrši prilikom formiranja istorijske svesti koja se nalazi u osnovi ličnog i kolektivnog identiteta. Ova značajna društvena funkcija se najpotpunije realizuje putem istorije kao školskog predmeta. Od kada se u XIX veku prvi put pojavila u nastavnim planovima, istoriji kao školskom predmetu je namenjena integrativna uloga. Usled specifičnosti istorijskog razvitka srpskog i jugoslovenskog društva nastava istorije je zadržala ovu funkciju tokom celog XX veka. Nastavi istorije je pripadala značajna uloga u ostvarivanju opštih obrazovnih ciljeva koji su bili namenjeni školi. Uticala je na izgrađivanje vrednosnog sistema, prenosila socijalizacijske modele, predstavljala medij kolektivnog pamćenja. Zbog svog vaspitnog potencijala, od nje se očekivalo da utiče i na pravce budućeg razvitka društva. Otuda stalni interes državnih vlasti da ostvare uticaj na nastavu istorije: definisanje njenih ciljeva, odabir sadržaja i način prezentacije. Transformacija istorijske nauke u nastavni predmet je permanentan proces, koji nije zavisio samo od razvoja pedagogije, psihologije i istoriografije, nego i stepena ideološkog upliva. U radu se analizira nastava istorije u Srbiji od 1919. do 1990. godine, na svim obrazovnim nivoima od osnovne škole do unverziteta. U zavisnosti od društveno-političkih prilika školski sistem i sama nastava istorije su prošli kroz tri osnovne faze. U jugoslovenskoj kraljevini na teritoriji Srbije školski sistem i nastava istorije su ugrađeni u novi, jugoslovenski model obrazovanja. Kratak diskontinuitet takvog modela tokom Drugog svetskog rata u posleratnom periodu zamenjen je novim jugoslovenskim modelom obrazovanja. Tada se nastava istorije uklopila u šire reformske procese socijalističkog društva. To je okvir u kojem se posmatraju mesto, uloga i značaj istorije kao školskog predmeta u obrazovnom sistemu Srbije. Analiza je data na fundamentalnom nivou kroz ciljeve, sadržaje i metode u nastavi istorije. Uzeti su u obzir i činioci koji su uticali na unutrašnju dinamiku razvitka poput udžbenika i stručne osposobljenosti nastavnika. Promena paradigme stare i nove škole, uticala je na položaj učenika u nastavi i pomeranje fokusa sa sadržaja na metodičku stranu predmeta. Na mogućnosti realizacije ciljeva nastave istorije uticao je i stepen modernizacije obrazovnog sistema, kao dela šireg toka moredenizacije društva u Srbiji.