Српско -албански односи и етнички сукоби у оквиру савремених друштвених промена на Косову и МетСохији
Serbian - albanian relations and ethnic conflicts in the framework of modern social changes in Kosovo and Metohia
Метаподаци
Приказ свих података о дисертацијиСажетак
Аутор у раду је настојао да прикаже српско-албанске односе, посматране кроз
призму теоријског модела етничких група и нација, додатно анализиран историјским
сагледавањем међуетничке сарадње, односно сукоба две етничке групе на простору Косова
и Метохије. Бујање албанског национализма током 19. и 20. века, заувек је оптеретило
српско-албанске односе, који су се до почетка слабљења Османског царства на територији
средњовековне српске државе, темељили на сарадњи и кохабитацији. Сви каснији покушаји
да се две етничке групе интегришу у једну заједничку државу или у једну заједничку
покрајинску управу, резултирали су несарадњом и етничким набојима, који су, у зависности
од дејства спољног фактора (углавном Запада), по правилу, резултирали ратом и етничким
чишћењем. С обзиром на то да је овај однос до почетка преговора био оптерећен
међуетничким насиљем, посебан изазов био је анализирати међуетничке односе у новом
амбијенту-амбијенту сарадње и званичног „помирења“ у оквиру бриселск...их преговора и
коначне „нормализације односа“.
Предмет истраживања базирао се на испитивању међуетничких односа Срба и
Албанаца на КиМ са циљем утврђивања социјално-правног положаја српске заједнице,
имајући у виду чињеницу да је она била предмет дугорочног послератног насиља од стране
Албанаца, која још увек учествује у процесу интеграције у „косовско друштво“. Генерална
хипотеза истраживања утемељена је на претпоставци да се „насиље над српском заједницом
наставило упркос преговорима о нормализацији односа и помирењу, те да су међуетнички
односи и даље обликовани нетрпељивошћу, што је посебно изражено континуираним
насиљем над српском заједницом и њеним наслеђем“. Зато се и циљ рада заснива на
испитавању међуетничких односа, манифестацијама и карактеристикама насиља,
усмерених према српској заједници и њеном културно-националном наслеђу на КиМ. У
проучавању уследило је комплементарно прикупљање података методама анализом
садржаја и полуструктурисаним дубинским интервјуом, са циљем квантитативноквалитативне анализе „насиља“ као основног карактера међуетничких односа у постратноммиљеу.
Закључак до којег је аутор дошао у истраживању, у вези је пораста и интензивирања
албанског насиља над Србима и српском национално-културном баштином, што потврђује
број кодираних јединица анализе садржаја, али и садржај добијен полуструктурисаним
дубинским интервјуом. Добијени резултати потврђују да се етничко насиље над Србима
манифестује готово кроз све његове форме, од културног, структурног и интерперсоналног
насиља, па до његових подврста, које се тичу материјалног и симболичког, те политичког
насиља усмереног на укидање свих врста људских права, културног и интелектуалног
интегритета, па до институционалног насиља које достиже ниво депримираности. Затим,
интерперсонално насиље над Србима испољава се кроз све своје форме, најчешће кроз
физичко, вербално и сексуално насиље, а неретко је заступљено насиље над приватном и
друштвеном имовином српске заједнице на КиМ, које је у дугом процесу трајања, не само
оптеретило процес „нормализације“, већ и усмерило српску заједницу ка исељавању и
исчезавању са аутохтоног боравишта.
У раду надаље се тврди, да је процес дијалога и „нормализације“ односа од стране
албанске заједнице, искоришћен у промовисању и имплементирању етнонационалистичких програма, у пракси и свакодневном животу Срба, манифестованих кроз
свеобухватно прекомпоновање старе српске државе у албанско-муслимански национални
простор, са претензијама за прекрајањем званичне историографије. Најжалосније је што се
тзв. нормализација односа одвија под медијацијом „промотера“ светске демократије, САДа и ЕУ, под чијим се наклоном и врши „културни геноцид“ над српским народом и његовим
православним наслеђем.