Влада у систему рационализованог парламентаризма

Abstract

Парламентарни систем је један од најзаступљених политичких система. Опште карактеристике парламентарног система власти није лако утврдити, пре свега, из разлога што парламентарни систем није једнообразан, а у уставно-политичкој пракси јавља се већи број варијанти парламентаризма. Диcepтaциjа има за циљ да укаже на положај, улогу и функцију владе у систему рационализованог парламентаризма разматрајући уставно правна решења којима се уређује место и надлежност владе у организацији власти и узимајући у обзир односе владе са другим политичким институцијама и организацијама које непосредно или посредну утичу на њено функционисање. У систему рационализованог парламентаризма влади је додељена улога ефективног носиоца извршне и политичке власти. Као државни орган којем је поверено утврђивање и спровођење опште државне политике, влада заузима централно место у организацији власти. Класични парламентарни систем се ван своје „домовине“ сусретао са бројним проблемима и изазовима који су у одређеној мери превазиђени рационализацијом. Рационализацијом класичног парламентаризма многе државе су успеле да успоставе функционалан политички систем. Отежавајући процедуре и могућности за обарање владе уставотворци су обезбедили примарне предуслове за формирање јаке и ефикасне владе која је у могућности да уз подршку парламентарне већине, чак и у фрагментарном вишепартијском парламентарном систему, спроводи општу државну политику и извршну власт. Крајем двадесетог века, у уставној пракси држава система рационализованог парламентаризма приметно је померање моћи са законодавне ка извршној власти. Ослабљена законодавна и контролна функција утицала је на маргинализацију парламента с једне стране, односно на оснаживање улоге и позиције владе, с друге стране. На стварну политичку моћ владе као носиоца извршне власти утиче мноштво институционалних и ванинституционалних чиниоца. Посебно је значајан утицај дисциплинованих политичких странака које су у савременим политичким процесима као кључни актери битно допринели фузији легислативе и егзекутиве. Од њихових односа, међусобног разумевања и договора, по природи ствари, последично зависи и стабилност владе. Захваљујући политичким партијама, које имају велики политички капацитет, влада доминантно претеже над парламентом. Међутим, без обзира на политичку моћ једне политичке странке и владе, свака политички неодговорна политика биће санкционисана на изборима од стране грађана. Другим речима, политичка моћ владе у савременим демократским државама није неограничена и неприкосновена. Грађани, односно бирачко тело ће настојати да подржи, програм и политику владе која одговора општим националним интересима, односно да санкционише сваку политику која је лоша.

Parlamentarni sistem je jedan od najzastupljenih političkih sistema. Opšte karakteristike parlamentarnog sistema vlasti nije lako utvrditi, pre svega, iz razloga što parlamentarni sistem nije jednoobrazan, a u ustavno-političkoj praksi javlja se veći broj varijanti parlamentarizma. Diceptacija ima za cilj da ukaže na položaj, ulogu i funkciju vlade u sistemu racionalizovanog parlamentarizma razmatrajući ustavno pravna rešenja kojima se uređuje mesto i nadležnost vlade u organizaciji vlasti i uzimajući u obzir odnose vlade sa drugim političkim institucijama i organizacijama koje neposredno ili posrednu utiču na njeno funkcionisanje. U sistemu racionalizovanog parlamentarizma vladi je dodeljena uloga efektivnog nosioca izvršne i političke vlasti. Kao državni organ kojem je povereno utvrđivanje i sprovođenje opšte državne politike, vlada zauzima centralno mesto u organizaciji vlasti. Klasični parlamentarni sistem se van svoje „domovine“ susretao sa brojnim problemima i izazovima koji su u određenoj meri prevaziđeni racionalizacijom. Racionalizacijom klasičnog parlamentarizma mnoge države su uspele da uspostave funkcionalan politički sistem. Otežavajući procedure i mogućnosti za obaranje vlade ustavotvorci su obezbedili primarne preduslove za formiranje jake i efikasne vlade koja je u mogućnosti da uz podršku parlamentarne većine, čak i u fragmentarnom višepartijskom parlamentarnom sistemu, sprovodi opštu državnu politiku i izvršnu vlast. Krajem dvadesetog veka, u ustavnoj praksi država sistema racionalizovanog parlamentarizma primetno je pomeranje moći sa zakonodavne ka izvršnoj vlasti. Oslabljena zakonodavna i kontrolna funkcija uticala je na marginalizaciju parlamenta s jedne strane, odnosno na osnaživanje uloge i pozicije vlade, s druge strane. Na stvarnu političku moć vlade kao nosioca izvršne vlasti utiče mnoštvo institucionalnih i vaninstitucionalnih činioca. Posebno je značajan uticaj disciplinovanih političkih stranaka koje su u savremenim političkim procesima kao ključni akteri bitno doprineli fuziji legislative i egzekutive. Od njihovih odnosa, međusobnog razumevanja i dogovora, po prirodi stvari, posledično zavisi i stabilnost vlade. Zahvaljujući političkim partijama, koje imaju veliki politički kapacitet, vlada dominantno preteže nad parlamentom. Međutim, bez obzira na političku moć jedne političke stranke i vlade, svaka politički neodgovorna politika biće sankcionisana na izborima od strane građana. Drugim rečima, politička moć vlade u savremenim demokratskim državama nije neograničena i neprikosnovena. Građani, odnosno biračko telo će nastojati da podrži, program i politiku vlade koja odgovora opštim nacionalnim interesima, odnosno da sankcioniše svaku politiku koja je loša.

The parliamentary system is one of the most represented political systems. The general characteristics of the parliamentary system of government are not easy to determine. First of all, one of the reason for that is the problem that the parliamentary system is not uniform, and in the constitutional-political practice there are numerous number of variants of parliamentarism. The purpose of the discussion is to indicate the position, role and function of the government in the system of rationalized parliamentarism by considering the constitutional legal solutions that regulate the place and competence of the government in the organization of government taking into account the government's relations with other political institutions and organizations that directly or indirectly affect its functioning. In the system of the rationalized parliamentary political system, the role of the effective bearer of executive and political power has been assigned to the government. As a state body entrusted with the determination and implementation of general state policy, the government occupies a central place in the organization of government. The classical parliamentary system outside its "homeland" encountered numerous problems and challenges that were overcome to a certain extent by rationalization. By rationalizing classical parliamentarism, many states managed to establish a functional political system. By making the procedures and possibilities for overthrowing the government more difficult, the constitutional makers provided the primary prerequisites for the formation of a strong and efficient government that is able to implement general state policy and executive power with the support of the parliamentary majority, even in a fragmented multi-party parliamentary system. At the end of the twentieth century, in the constitutional practice of the state of the system of rationalized parliamentarism, a shift of power from the legislative to the executive power was noticeable. The weakened legislative and control function influenced the marginalization of the parliament on the one hand, and strengthening of the role and position of the government, on the other hand. The real political power of the government as the holder of executive power is influenced by a multitude of institutional and non-institutional factors. Particularly significant is the influence of disciplined political parties who, as key actors in modern political processes, have significantly contributed to the fusion of the legislature and the executive. The stability of the government, by the nature of things, consequently depends on their relations, mutual understanding and agreement. Thanks to political parties that have great political capacity, the government dominates the parliament. However, regardless of the political power of a political party and government, any politically irresponsible policy will be sanctioned in the elections by the citizens. In other words, the political power of the government in modern democratic states is not unlimited and unassailable. Citizens, that is, the electorate, will try to support the program and policy of the government that meets the general national interests, that is, to sanction any policy that is bad.