Правни положај задужбина у српском праву у европском правном контексту

Abstract

Правни положај задужбина је кроз историју у нас био одређен друштвеним и политичким приликама које су од првих прописа који су регулисали ову област до данашњих дана имале битно различита обележја. Задужбина је установа чије је правно регулисање веома комплексно јер нужно има изражене карактеристике националне културе и традиције, које условљавају специфична правна решења у једном државнополитичком систему. Обавеза је законодавца да посвети додатну, дужну пажњу при њиховом регулисању у периоду промене друштвенополитичких околности јер оне не смеју угрозити карактеристична обележја задужбина и њихову посебност у једном праву. Ову обавезу намеће њихова правна природа, с обзиром на то да је њихова сврха усмерена на племенити чин оснивача да своју имовину посвети задужбини и њеном употребом допринесе друштвенокорисном циљу. Карактеристике битних елемената правне способности задужбина одређују особеност ове установе и њену правну природу. Значај правилног одређења правне природе задужбине огледа се у адекватном одређивању обима и граница њене правне способности, свеукупном дефинисању њеног правног положаја и целисходном уклапању у правни систем једне земље. Недовољно теоријско познавање и непотпуно разумевање правне природе задужбина може довести до парадоксалних решења и неадекватних приступа у доношењу прописа који се на њих односе. Тема задужбинарства је након низа година маргинализације поново постала актуелна са реафирмацијом приватне својине и транзиционим процесима. Трансформација својинских односа у процесу приватизације, након тога и реституције, отворила је значајна питања у вези са задужбинама. Ова два процеса умногоме су утицала на правни положај задужбина код нас. Имовина је црквеним задужбинама враћена у складу са Законом о враћању имовине црквама и верским заједницама, док су остале задужбине право на учешће у поступку реституције имале по основу Закона о враћању одузете имовине и обештећењу. Положај активно легитимисаних субјеката за повраћај имовине по ова два закона битно се разликује, а световним задужбинама и после десет година од почетка ових поступака имовина није враћена. Тек завршетком повраћаја задужбинске имовине створиће се правне претпоставке за утврђивање адекватног правног положаја задужбина у нашем праву и његово ваљано регулисање. Европска унија, у испуњавању политичких и економских циљева усмерених на успостављање јединственог тржишта без баријера за проток људи, услуга и капитала покушала je да изнађе јединствен модел за решавање проблема у прекограничној активности задужбина који се, пре свега, огледају у економским аспектима и административним потешкоћама условљеним разликама у националним регулативама. С обзиром на различит правни положај и улогу задужбина у једном друштву задатак изналажења решења за настале проблеме није био нимало лак. Циљеви задужбина су често одређени у складу са апстрактним јавним интересом чију садржину одређују национална права у складу са традицијом овог института у оквиру државних граница. Напори да се ово питање реши стварањем новог облика европске фондације која би функционисала по правилима комунитарног права нису уродили плодом. Промена приступа у нормирању материјe задужбина у нас резултат је нових друштвених и политичких околности као и праћења тенденција у регулисању задужбинарства у Европи и свету. Један број решења, у складу са европским тенденцијама при изналажењу јединствене регулативе, неселективно инкорпориран je у важећи закон о задужбинама, без нужног прилагођавања нашој правној традицији и степену друштвеног развитка, док су друга неоправдано или са слабом аргументацијом из њега отклоњена. Традиционална задужбина има своје утемељење и оправдање. То не значи да она треба да буде заробљена у датом времену и да не може и не треба да се прилагођава друштвеним променама. Ипак, то прилагођавање мора имати развојни карактер, а не пут коренитих, радикалних промена. Одбацивање савремених токова права у регулисању ове материје, једнако је погубно за опстанак задужбине као и одрицање од њене правне природе и утемељености овог института у нашој правној традицији при нормирању ове области. Преиспитивање правне регулативе у овој материји је нужно у циљу очувања аутентичног концепта задужбина у српском праву при изналажењу нових решења у складу са процесом развоја приватног права у непрофитном сектору. Обликовање савременог концепта задужбинарства у Србији захтева завршетак поступка реституције, преиспитивање регулативе која утврђује правни положај задужбина код нас и утврђивања праваца даљег развоја на темељима богатог правног наслеђа уз уважавање европских тенденција.

Pravni položaj zadužbina je kroz istoriju u nas bio određen društvenim i političkim prilikama koje su od prvih propisa koji su regulisali ovu oblast do današnjih dana imale bitno različita obeležja. Zadužbina je ustanova čije je pravno regulisanje veoma kompleksno jer nužno ima izražene karakteristike nacionalne kulture i tradicije, koje uslovljavaju specifična pravna rešenja u jednom državnopolitičkom sistemu. Obaveza je zakonodavca da posveti dodatnu, dužnu pažnju pri njihovom regulisanju u periodu promene društvenopolitičkih okolnosti jer one ne smeju ugroziti karakteristična obeležja zadužbina i njihovu posebnost u jednom pravu. Ovu obavezu nameće njihova pravna priroda, s obzirom na to da je njihova svrha usmerena na plemeniti čin osnivača da svoju imovinu posveti zadužbini i njenom upotrebom doprinese društvenokorisnom cilju. Karakteristike bitnih elemenata pravne sposobnosti zadužbina određuju osobenost ove ustanove i njenu pravnu prirodu. Značaj pravilnog određenja pravne prirode zadužbine ogleda se u adekvatnom određivanju obima i granica njene pravne sposobnosti, sveukupnom definisanju njenog pravnog položaja i celishodnom uklapanju u pravni sistem jedne zemlje. Nedovoljno teorijsko poznavanje i nepotpuno razumevanje pravne prirode zadužbina može dovesti do paradoksalnih rešenja i neadekvatnih pristupa u donošenju propisa koji se na njih odnose. Tema zadužbinarstva je nakon niza godina marginalizacije ponovo postala aktuelna sa reafirmacijom privatne svojine i tranzicionim procesima. Transformacija svojinskih odnosa u procesu privatizacije, nakon toga i restitucije, otvorila je značajna pitanja u vezi sa zadužbinama. Ova dva procesa umnogome su uticala na pravni položaj zadužbina kod nas. Imovina je crkvenim zadužbinama vraćena u skladu sa Zakonom o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, dok su ostale zadužbine pravo na učešće u postupku restitucije imale po osnovu Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Položaj aktivno legitimisanih subjekata za povraćaj imovine po ova dva zakona bitno se razlikuje, a svetovnim zadužbinama i posle deset godina od početka ovih postupaka imovina nije vraćena. Tek završetkom povraćaja zadužbinske imovine stvoriće se pravne pretpostavke za utvrđivanje adekvatnog pravnog položaja zadužbina u našem pravu i njegovo valjano regulisanje. Evropska unija, u ispunjavanju političkih i ekonomskih ciljeva usmerenih na uspostavljanje jedinstvenog tržišta bez barijera za protok ljudi, usluga i kapitala pokušala je da iznađe jedinstven model za rešavanje problema u prekograničnoj aktivnosti zadužbina koji se, pre svega, ogledaju u ekonomskim aspektima i administrativnim poteškoćama uslovljenim razlikama u nacionalnim regulativama. S obzirom na različit pravni položaj i ulogu zadužbina u jednom društvu zadatak iznalaženja rešenja za nastale probleme nije bio nimalo lak. Ciljevi zadužbina su često određeni u skladu sa apstraktnim javnim interesom čiju sadržinu određuju nacionalna prava u skladu sa tradicijom ovog instituta u okviru državnih granica. Napori da se ovo pitanje reši stvaranjem novog oblika evropske fondacije koja bi funkcionisala po pravilima komunitarnog prava nisu urodili plodom. Promena pristupa u normiranju materije zadužbina u nas rezultat je novih društvenih i političkih okolnosti kao i praćenja tendencija u regulisanju zadužbinarstva u Evropi i svetu. Jedan broj rešenja, u skladu sa evropskim tendencijama pri iznalaženju jedinstvene regulative, neselektivno inkorporiran je u važeći zakon o zadužbinama, bez nužnog prilagođavanja našoj pravnoj tradiciji i stepenu društvenog razvitka, dok su druga neopravdano ili sa slabom argumentacijom iz njega otklonjena. Tradicionalna zadužbina ima svoje utemeljenje i opravdanje. To ne znači da ona treba da bude zarobljena u datom vremenu i da ne može i ne treba da se prilagođava društvenim promenama. Ipak, to prilagođavanje mora imati razvojni karakter, a ne put korenitih, radikalnih promena. Odbacivanje savremenih tokova prava u regulisanju ove materije, jednako je pogubno za opstanak zadužbine kao i odricanje od njene pravne prirode i utemeljenosti ovog instituta u našoj pravnoj tradiciji pri normiranju ove oblasti. Preispitivanje pravne regulative u ovoj materiji je nužno u cilju očuvanja autentičnog koncepta zadužbina u srpskom pravu pri iznalaženju novih rešenja u skladu sa procesom razvoja privatnog prava u neprofitnom sektoru. Oblikovanje savremenog koncepta zadužbinarstva u Srbiji zahteva završetak postupka restitucije, preispitivanje regulative koja utvrđuje pravni položaj zadužbina kod nas i utvrđivanja pravaca daljeg razvoja na temeljima bogatog pravnog nasleđa uz uvažavanje evropskih tendencija.

Throughout history, the legal position of endowments in Serbia has been influenced by social and political circumstances. Endowments' features have significantly changed from the first regulations governing this subject matter to the present day. The endowments' legal regulation is very complex because this organization inevitably bears distinct characteristics of national culture and traditions, which impact solutions within the national legal system. Additional due attention must be paid when adopting legislative acts on endowments during socio-political changes because their typical features and distinctiveness within one legal system must not be compromised. Their legal nature imposes this obligation to the legislature since at the core of an endowment's purpose is the founder's noble act of donating the property to further the public interest. Endowments' unique legal nature stems from the characteristics of elements defining their legal capacity. It is crucial to understand endowments' legal nature to correctly define the limits of their legal capacity and integrate them into a legal system. Insufficient theoretical knowledge and a limited understanding of endowments' legal nature can lead to paradoxical solutions and inadequate approaches when enacting endowment regulations. After years of marginalization, endowments have become a highly topical issue with the reaffirmation of private property and transition processes. Privatization and restitution brought about the transformation of property relations and raised important questions regarding endowments. These two processes have greatly influenced the legal position of endowments in Serbia. However, the position of legal entities entitled to property restitution under these two laws differs significantly. The property was returned to church endowments under the Law on Property Restitution to Churches and Religious Communities. In contrast, other secular endowments were entitled to participate in the restitution procedure under the Law on Property Restitution and Compensation. However, their property has not been restored even ten years after the beginning of these procedures. The restitution of the property to all the endowments is a prerequisite for determining their legal position in our law and proper regulation. In order to meet the political and economic goals aimed at establishing a single market without barriers to the flow of people, services and capital, the European Union has tried to find a unique model for solving problems in cross-border endowment activity, reflected, above all, in the economic aspects and administrative difficulties caused by differences in national regulations. Given the different legal positions and roles of endowments in different member states, finding solutions to the problems was not easy. The objectives of endowments often entail an abstract public interest prescribed by national laws following different traditions in each country. Efforts to resolve this issue by creating a new form of European foundation that would function according to the rules of communitarian law have not borne fruit. A new approach in the standardization of endowments in Serbia is the result of new social and political circumstances, which entail following trends in the regulation of endowments in Europe and the world. Several solutions, influenced by the European tendency to find a uniform regulation but not adapted to our legal tradition, have been indiscriminately incorporated into the Endowments and Foundations Act which is currently in force. On the other hand, other solutions have been unduly removed or with poor argumentation. The traditional endowment is legally founded and justified, which does not mean it should stay trapped in history and cannot or should not adapt to social changes. Nevertheless, this adjustment must be developmental, not radical. When regulating this matter, ignoring modern legal trends is equally disastrous for the survival of endowments, as is the rejection of its legal nature and foundation in our legal tradition. Reviewing legal regulations in this matter is critical to preserve the authentic concept of endowments in Serbian law when searching for new solutions in accordance with the process of private law development in the non-profit sector. Designing a modern concept of endowments in Serbia requires completing the restitution procedure, reviewing the regulations that determine the legal position of endowments in our country and determining the directions of further development based on rich national legal heritage while respecting European tendencies.