Uloga forme u estetici popularne muzike

Abstract

U tradicionalnoj estetici muzike, muzička forma, koja obuhvata melodijske, harmonske, ritmičke i strukturalne aspekte muzičkog dela, ima značajnu ulogu. Jedan od najznačajnijih estetičara muzike Eduard Hanslik smatra da je analiza načina na koji slušalac doživljava formalne aspekte kompozicija jedini objektivni teorijski pristup muzičkom delu. U radu se istražuje u kojoj meri se estetička koncepcija Teodora Grejsika u knjizi Slušanje popularne muzike: ili, kako sam naučio da prestanem da brinem i volim Led Cepelin i učenje Ričarda Šustermana u knjizi Pragmatistička estetika: živeti lepotu, preispitati umetnost oslanjaju na uvide koji se tiču muzičke forme. Na primeru ovih koncepcija, u radu se razmatra da li sagledavanje uloge muzičke forme doprinosi estetičkoj tematizaciji popularne muzike. U dosadašnjim estetičkim teorijama koje se okreću popularnoj muzici, forma popularne muzike nije zadobila odgovarajuću teorijsku obradu. Razmatrajući razloge zbog kojih Grejsik i Šusterman postupaju na ovaj način, u radu analiziram njihovu kritiku estetičke tradicije (a između ostalog, i Hanslikovog učenja), pa pokazujem da je ta kritika u velikoj meri uticala na njihovo izbegavanje otvorenog teorijskog diskursa o formi. Prilikom kritike estetičkog nasleđa, ovi autori se oslanjaju na uobičajene interpretacije Hanslikove estetike i pojma muzičke forme. U savremenoj estetici, Hanslikovo poimanje forme i specifično muzičkog u muzici sagledava se isključivo iz perspektive formalizma kao estetičkog opredeljenja. U disertaciji analiziram način na koji Hanslik govori o formi i specifično muzičkom u knjizi O muzički lepom i pokazujem da savremena literatura o formalizmu ne sagledava ovu koncepciju u celosti. Hanslikova estetička teorija ne ograničava estetski doživljaj muzike na percepciju njenih formalnih i strukturalnih aspekata, već smatra da slušalac muzike uzima u obzir i boju tona instrumenata korišćenih u toj kompoziciji, kao i odlike izvođenja. Takođe, ova koncepcija ne ignoriše značaj teksta vokalno-instrumentalnih kompozicija, iako se metodološki ograničava na analizu instrumentalne muzike. Analizom Grejsikovih i Šustermanovih stavova, u disertaciji pokazujem da je njihovo razumevanje pojma forme u velikoj meri determinisano načinom na koji se u savremenoj estetici razume Hanslikova koncepcija i formalističko opredeljenje. To čini da ovi autori zapostavljaju analizu forme i strukture dela popularne muzike. U disertaciji se pokazuje da forma, shvaćena u Hanslikovom duhu, igra veću ulogu u ovim učenjima nego što je to uočljivo u načinu na koji ovi autori formulišu svoje koncepcije. Bez obzira na izostanak odgovarajućeg teoretisanja o formi, oni ukazuju u svojim primerima na formalne aspekte dela popularne muzike i baziraju svoje teze na rezultatima analize doživljaja forme, ali ne govore otvoreno o važnosti koju forma ima u njihovoj argumentaciji. Zanemarivanje pojma forme u ovim koncepcijama izazvalo je probleme u ovim učenjima. Grejsikovo isticanje estetske relevantnosti popularne muzike u Slušanju popularne muzike nije potpuno bez konkretnijeg osvrta na formalne i strukturalne aspekte ove muzike. Ovaj autor u analizi brojnih primera slušalačkih praksi pokazuje da slušaoci obraćaju pažnju na ove karakteristike i na njima baziraju svoje estetsko suđenje. Istovremeno, Grejsikov govor o stilističkim i strateškim kompetencijama potrebnim za slušanje i vrednovanje popularne muzike zavisi od činjenice da slušaoci uzimaju u obzir formalne aspekte ove muzike, iako to ovaj autor nije analizirao u toj knjizi. Umesto sagledavanju uloge forme u doživljaju i vrednovanju popularne muzike, Grejsik se u Slušanju popularne muzike posvećuje problematici koja ne doprinosi razvijanju njegove estetičke pozicije, kao što je pitanje simboličkih potencijala ove muzike. Šusterman pokazuje otvorenu nameru da analizira formu u knjizi Pragmatistička estetika, budući da jedno poglavlje naziva „Forma i fank: estetički izazov popularne umetnosti“. Ipak ovaj autor to ne čini u tom poglavlju i drugim delovima knjige, budući da je u potpunosti preokupiran odbranom estetskog legitimiteta popularne umetnosti od kritika koje joj upućuje tradicionalna estetika. On takođe propušta da analizira formalne i strukturalne aspekte hip hopa u poglavlju „Lepa umetnost repa“, iako se u njemu bavi onim aspektima te vrste muzike koji se direktno odnose na njenu formu, poput korišćenja tehnike semplovanja u njoj. U disertaciji se dolazi do zaključka da teorijski diskurs o muzičkoj formi nije isključivo povezan sa teorijskim mehanizmima tradicionalne estetike muzike i Hanslikove teorije, već može imati značajno mesto i u savremenim estetičkim razmatranjima fenomena popularne muzike. Uz pomoć govora o formi i specifično muzičkim aspektima, estetika popularne muzike bi mogla ostvariti konkretne uvide o tome kako slušalac doživljava i vrednuje ovu vrstu muzike. U disertaciji se ilustruju načini na koji bi se buduće estetičke analize ove vrste muzike mogle upotpuniti uz pomoć razmatranja formalnog i specifično muzičkog.