Значај школовања деце у болничким условима из перспективе учитеља, родитеља и здравствених радника

Abstract

Школе у болницама поред терапеутског деловања имају и функцију социјализације и реинтеграције ученика у окружење матичне школе по повратку са болничког лечења. Основни циљ ове студије био је испитати уверења наставника болничких школа, родитеља и здравствених радника о значају образовања деце на болничком лечењу и његовим ефектима на здравствени и психолошки статус хоспитализоване деце. Осим тога, фокус истраживања је био и на испитивању ускустава трију категорија испитаника у погледу остварене узајамне сарадње. С обзиром на корелациони нацрт истраживања, варијабле су условно подељене на независне и зависне. Независна варијабла у истраживању је школовање деце на болничком лечењу, односно укључивање хоспитализоване деце у образовни процес. Зависна варијабла у истраживању односи се на:1) важност болничког школовања; 2) ефекте болничког школовања на функционисање ученика у интелектуалном, социо-емоционалном; 3) искуства о међусобној сарадњи наставника болничких школа, родитеља и здравствених радника у контексту образовања хоспитализованог ученика. Од социодемографских варијабли обухваћене су: старост, образовни ниво и дужина радног стажа. Истраживање је дескриптивног, корелационог типа, а у прикупљању података је примењана адаптирана верзија Упитника уверења дететове средине о болничком школовању, (Clark &Baluch, 1997), који је по први пут преведен на српски језик за потребе овог истраживања. У истраживању је учествовао 231 испитаник, од тога 46 мушкараца и 185 жена. Од укупног броја испитаника у истраживању је учествовало 59 наставника болничких школа, 68 родитеља хоспитализованих ученика и 104 здравствена радника. Истраживање је реализовано у Београду и Новом Саду у оквиру следећих образовних и здравствених установа: ОШ „Драган Херцог“ у Београду и ОШ „Ђорђе Натошевић“- болничко одељење у Новом Саду; Универзитетска дечја клиника у Београду, Клиника за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ у Београду, Институт за здравствену заштиту мајке и детета Србије „Др Вукан Чупић“ у Београду и Институт за здравствену заштиту деце и омладине Војводине у Новом Саду. На онсову истраживања утврђено је да наставници, родитељи и здравствени радници имају позитивна уверења о важности укључивања хоспитализоване деце у образовни процес. Осим тога, све три категорије испитаника имају позитивна уверења о ефектима болничког школовања на интелектуални, социо-емоционални и здравствени аспект функционисања хоспитализованих ученика. Напослетку, родитељи и наставници болничких школа су испољили висок степен задовољства узајамном сарадњом и сарадњом са здравственим радницима,, док су здравствени радници сарадњу са наставницима оценили као незадовољавајућу.

Škole u bolnicama pored terapeutskog delovanja imaju i funkciju socijalizacije i reintegracije učenika u okruženje matične škole po povratku sa bolničkog lečenja. Osnovni cilj ove studije bio je ispitati uverenja nastavnika bolničkih škola, roditelja i zdravstvenih radnika o značaju obrazovanja dece na bolničkom lečenju i njegovim efektima na zdravstveni i psihološki status hospitalizovane dece. Osim toga, fokus istraživanja je bio i na ispitivanju uskustava triju kategorija ispitanika u pogledu ostvarene uzajamne saradnje. S obzirom na korelacioni nacrt istraživanja, varijable su uslovno podeljene na nezavisne i zavisne. Nezavisna varijabla u istraživanju je školovanje dece na bolničkom lečenju, odnosno uključivanje hospitalizovane dece u obrazovni proces. Zavisna varijabla u istraživanju odnosi se na:1) važnost bolničkog školovanja; 2) efekte bolničkog školovanja na funkcionisanje učenika u intelektualnom, socio-emocionalnom; 3) iskustva o međusobnoj saradnji nastavnika bolničkih škola, roditelja i zdravstvenih radnika u kontekstu obrazovanja hospitalizovanog učenika. Od sociodemografskih varijabli obuhvaćene su: starost, obrazovni nivo i dužina radnog staža. Istraživanje je deskriptivnog, korelacionog tipa, a u prikupljanju podataka je primenjana adaptirana verzija Upitnika uverenja detetove sredine o bolničkom školovanju, (Clark &Baluch, 1997), koji je po prvi put preveden na srpski jezik za potrebe ovog istraživanja. U istraživanju je učestvovao 231 ispitanik, od toga 46 muškaraca i 185 žena. Od ukupnog broja ispitanika u istraživanju je učestvovalo 59 nastavnika bolničkih škola, 68 roditelja hospitalizovanih učenika i 104 zdravstvena radnika. Istraživanje je realizovano u Beogradu i Novom Sadu u okviru sledećih obrazovnih i zdravstvenih ustanova: OŠ „Dragan Hercog“ u Beogradu i OŠ „Đorđe Natošević“- bolničko odeljenje u Novom Sadu; Univerzitetska dečja klinika u Beogradu, Klinika za rehabilitaciju „Dr Miroslav Zotović“ u Beogradu, Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta Srbije „Dr Vukan Čupić“ u Beogradu i Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu. Na onsovu istraživanja utvrđeno je da nastavnici, roditelji i zdravstveni radnici imaju pozitivna uverenja o važnosti uključivanja hospitalizovane dece u obrazovni proces. Osim toga, sve tri kategorije ispitanika imaju pozitivna uverenja o efektima bolničkog školovanja na intelektualni, socio-emocionalni i zdravstveni aspekt funkcionisanja hospitalizovanih učenika. Naposletku, roditelji i nastavnici bolničkih škola su ispoljili visok stepen zadovoljstva uzajamnom saradnjom i saradnjom sa zdravstvenim radnicima,, dok su zdravstveni radnici saradnju sa nastavnicima ocenili kao nezadovoljavajuću.